Предсједник Републике Србије Александар Вучић и предсједник Републике Срспке Милорад Додик најавили су доношење националне декларације о положају Срба у региону, који треба да усвоје парламенти у Београду и Бањалуци. Циљ националне декларације је опстанак и напредак српског народа на свим територијама регије, другим ријечима речено, очување српског језика, писма, идентитета и интегритета, уз пуно поштовање и свих других права и слобода које гарантују устави држава у регији у којима Срби живе.  

Надао сам се да је то почетак отварања процеса који ће охрабрити политичке представнике и других народа из регије да се боре и изборе за бољи положај својих народа на територијама регије гдје су они мањина, и да ће се и они, стварно, а не декларативно, залагати за та иста права и за друге који су мањина на њиховој територији.

Оцјена је готово свих српских политичара „да положај Срба у већини држава региона није добар. Најтежи је на подручју Хрватске и Федерације БИХ”, како је у изјави за РСЕ изнио Миодраг Линта, замјеник предсједника скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону, те посланик Вучићеве Српске напредне странке.

Милорад Додик је тим поводом потврдио да у региону постоје озбиљни проблеми у виду урушавања српског националног идентитета.

Александар Вучић је, додуше, истакао да Србија поштује територијални интегритет и суверенитет земаља у којима живе Срби и са њима жели најбоље односе јер су мир, стабилност и сарадња у региону у интересу српског народа.

Обрадовала ме је ова изјава, а и све друге изјаве оба предсједника и других српских политичара које су везане за националну декларацију о положају Срба у региону, јер су обећали да ће се послије усвајања декларације ангажовати да садржај декларације претворе у конкретне акције и садржаје који ће побољшати положај Срба ма гдје живјели у региону.

Очекивао сам да ће са ријечи прећи на дјела.

Међутим десило се нешто што заиста нисам ни ја, а ни други очекивали, а то је ће писци декларације и њихови сарадници умјесто обећавајућих дјела прећи на недјела.

Да будем искрен, суочен и поучен са српском политиком према Србима у Федерацији  Босне и Херцеговине у постдејтонском периоду, нисам се надао неким великим резултатима ове националне декларације. Послије рата када су питали високог представника српског народа на Палама зашто се не залаже за положај српског народа у Федерацији БиХ, конкретно за Србе који су се реинтегрисали у Сарајево он је рекао: “Не могу ништа, јер они су застали!” Заостали, то је значило да се нису на вријеме прешли у Републику Српску. Ових дана док се воде политички разговари о измјени федералног устава и других закона српски политичари из Републике Српске дају изјаве у стилу: “Федерација БиХ је федерација Бошњака и Хрвата и нек се они договоре!”

Непосредно послије рата сам мислио и говорио да Срби који су остали да живе у Федерацији БиХ неће ослабити, нити доводити у питање развој и опстанак Републике Српске и да отворена политичка и људска подршка из Републике Српске,  Србима који су одлучили да остану живјети у Федерацији БиХ  неће њој нанијети никакву штету, већ напротив, корист. Да се водила таква политика данас не би било никакве потребе за израду Националних декларација о положају Срба у региону.

Данашњи дан је показао да сам био у праву. Писци декларације, односно посланици странке, Савез независних социјалдемократа,  која је носилац тог посла у Републици Српској су, током засједању Заступничког дома Парламентарне скупштине БиХ, одбили да гласају за инцијативу  којом се покреће процес осигуравања уставне равноправности Срба на цијелој територији Федерације Босне и Херцеговине, са којим се зауставља процес “урушавање српског националог идентитета” како га је именовао Милорад Додик.

Заступнички дом Парламентарне скупштине БиХ усвојио је иницијативу СДП-овог заступника Дениса Бећировић којом се власти четири кантона у ентитету Федерација БиХ позивају да осигурају уставну равноправност Срба. За иницијативу су гласали и посланици Савеза за промјене.

“Заступнички дом Парламентарне скупштине БиХ позива надлежне органе Херцеговачко-неретванског кантона, Кантона 10, Западнохерцеговачког кантона и Посавског кантона да, најкасније у року од 30 дана од дана усвајања ове иницијативе у Заступничком дому Парламента ФБиХ, измјене и допуне уставе наведених кантона с циљем осигурања уставне равноправности Срба, као и да се у уставима кантона, гдје то до сада није учињено, прецизира и осигура уставна равноправност босанског и српској језика, те латинице и ћирилице”, пише у усвојеној иницијативи.

Иако су свјесни, и о томе јавно говоре да је положај српског народа у Федерацији Босне и Херцеговине најтежи у региону, писци декларације преко својих посланика тако су дјеловали да ће друштвени положај српског народа бити још тежи.

Политичари, српске патриоте, како се воле називати, привремени и повремени становници Федерације Босне и Херецговине, који у име тог патриотизма примају велике новчане надокнаде, да ли су се питали, прије доношења одлуке, како ће та њихова одлука утицати  на свеукупни друштвени положај њихове браће у Федерацији Босне и Херцеговине, која у њој стварно данас животаре, јер већини треба двије године да добију онолико новца који самозване патриоте добију за један мјесец.

Због оваквог политичког понашања патриота Срба, (а и других политичких партија, не може се сав терет ставити на једну партију),  у Федерацији Босне и Херцеговине поставља се питање: Да ли ће Срби у Федерацији Босне и Херцеговине и даље бити заостали Срби?

Аутор: Душан Шеховац