Бошњаци који су писали хронологију догађаја из априла 1992. године у БиХ написали су да је април 1992. године био један од најкрвавијих у историји БиХ и поставили су тезу да би та историја „могла бити драматично другачија да на стуб њене одбране нису стале патриоте…“ Нису ништа писали о нападу!

Сви ми знамо једну мисао која важи у спорту: Напад је најбоља одбрана!

Изгледа да та мисао, а и пракса важи и за ратни сукоб, и за приче/погледа о ратном сукобу, и ту мисао су у пракси примијениле бошњачке војне снаге, Патриотска лига и друге војне групе које су 22. априла 1992. године напале на дио подјељене општине Илиџа које су браниле снаге полиције (активне и резервне) са понешто резервиста ЈНА.

ПС. Ја сам у вријеме овог напада живио у својој кући на адреси Карпошева 30.

Подијељена Илиџа, априла 1992. године је резултат договора цивилних власти и полиције Бошњака и Срба који су се договорили да општину Илиџу подијеле на два дијела и које ће контролисати цивилне власти и полиција. (Погледати ТВ наступе Томе Ковача, начелника полицијске станице Илиџа, и изјава, докумената начелника бошњачког дијела Илиџе, покојног Хусеина Махмутовића, које цитира Мухамед Ковачевић у својим текстовима.)

Прва истина се може читати из извјештаја бошњачких портала и медија. Она гласи да су бошњачке војне снаге напале на „привремено окупиране“ просторе општине Илиџа из три правца: први-Главогодина, Ковачи, Храсница, Соколовић Колонија; други-Ступ, Касиндолска улица; трећи-Отес.

Ево како тај ратни догађај описује Онлајн магазин „Ветеран“, односно његова редакција: „Борбе у Сарајеву. АРБиХ напредује на западним прилазима граду. Разбијене снаге босанских Срба на Илиџи.“

(http://www.veteranmagazin.ba/clanak/1010/hronologija_dogadjaja_iz_aprila_1992_godine_u_bosni_i_hercegovini.html)

Измишљају неке податке да би та њихова побједа, прва побједничка офанзивна акција, напад бошњачких снага изгледао величанствено.

“ Тежак пораз на Илиџи претрпјеле су Арканове јединице. Након пораза на Илиџи Аркан се дуго није појављивао на ратиштима БиХ. Његове јединице значајнија борбена дејства изводиле су тек 1995. године при покушају потискивања АРБиХ из Кључа.“

Наравно, да је то лаж јер Арканове јединице нису учествовале у овом ратном сукобу.

„У борбама 22. априла ослобођена је готово цијела Илиџа. Јединице АРБиХ код хотела Србија заустављају припадници мисије европских посматрача. Посматрачи су потврдили да су у близини хотела побројали 23 погинула војника снага босанских Срба. Није утврђено ко је наредио повлачење АРБиХ на полазне положаје. Илиџа је имала стратешки значај за Сарајево обзиром да су на том подручју биле смјештене главне трафо-станице и градски водовод. На Илиџи се налазила и главна раскрсница за све правце излаза и улаза у град. Напад на Илиџу планирао је Енвер Хаџихасановић, бивши потпуковник ЈНА који је ступио у редове АРБиХ.“

Није тачно да „ослобођена је готово цијела Илиџа“ јер је редакција текста утврдила да „Није утврђено ко је наредио повлачење АРБиХ на полазне положаје.“ Тачно је су бошњачке снаге привремено заузели, десетак часова, тампон зону, која ће остати тампон зона до краја ратних сукоба на Илиџи, која се простирала од Базена до Шумарске школе, са неким објектима који су у њој били и са којих су дјеловали по српским снагама. Српске снаге нису напустили своје положаје коју су се просторали од Хотела Терме, преко Љетне позорнице, Хотела Далмација, Хотела Херцеговина, Кристала, Велике Алеје до Шумарске школе. Српске снаге нису трајно изгубиле ни један квадратни километар територије који су контролисали. У ствари нису их ни могли изгубити, јер трајно нису ни освојени од стране бошњачких снага.

Једна од лажи је да „Јединице АРБиХ код хотела Србија заустављају припадници мисије европских посматрача.“ Истина је да су они заустављени од српских снага на линији Базен-Институт за физијатрију-Хотел Топола, и ни у једном тренутку нису пробили српску линију одбране. Напад је почео ујутро око 5,00 часова а завршио се у раним послијеподневним часовима када су се бошњачке снаге вратиле на полазну линију: Соколовић Колонија, Пут за Главогодину, Ковачи, Стојечевац, и на којима су остали до краја ратних сукоба.

На основу договора Алије Изетбеговића, Радована Караџића и Милутина Кукањца, из Куманова, о улози ЈНА у могучим сукобима, послије подне на линију раздвајања између двију ратујучих страна стала је једна моторизована чета ЈНА из Лукавице, касарна Слободан Принцип Сељо.

Није тачно да су погинула 23 припадника српских снага. Истина да је у нападу убијена 12 а рањено око 50 припадника српских снага и то вечином снајпером или другим забрањеним ратним оружјима, затрованом муницијом.

Под жртве овог напада, 22. априла 1992. године на Илиџу,  може се и убројати и 8 убијених резервиста ЈНА. То је цијела посада једног од тенкова који се покварио у Добрињи, а ликвидирани су у Великом парку у Сарајеву истог дана, а кренули су као дио чете која је имала задатак раздвајања сукобљених стране на Илиџи.

Сви убијени и рањени Срби у овом ратном сукобу вечином су рођени на Илиџи или околним општинама, а сви су имали дугогодишње мјесто становања, боравка на Илиџи или сусједним општинама.

Прву верзију ратног сукоба, а то да је то прва офанзивна акција бошњачких снага, напад на „окупирани дио“ Илиџе од 22. априла 1992. освјетљавали су и славили првих петнаестак година послије сукоба.

Другу верзију овог ратног сукоба од 22.априла 1992. године, славе као одбрану Илиџе, гдје под Илиџом подразумијевају Бутмир, Соколовић Колонију и Храсницу, задњих петнаестак година.

Они који  не познају добро територију, насељена мјеста Илиџе, појаснит ћу да су ова подручја цијели рат била под контролом власти, војске и полиције Републике Босне и Херцеговине. Српске снаге нису никада са пјешадијом напале ове три мјесне заједнице које су биле тада насељене вечином Бошњацима, и зато не постоји одбрана ових насеља, па логично нема обиљежавања дана нечега што није ни постојало у стварности!

Занимљиво све битке за Бошњаке па и ова су „једна од најзначајних битака за град Сарајево, али и за државу БиХ.“

И наравно, то се увијек наглашава, „Те 1992. године слабо наоружана 93 борца кренула су према Илиџи.“ И сада почиње језички обрат и мијењање стварности, није то више напад, сад је то одбрана. „Успјели су одбранити простор до Љетне позорнице , нанијети непријатељу огромне губитке, али је у тој акцији рањено 10 војника.“

Пошто су ови цитирани ставови са портала (osdruga.edu.ba/obilježavanje -22-aprila—dani-odbrane-ilidze/)

Друге основне школе, Илиџа, историјско-просвјетно-педагошки, потребно је да такви и буду и аутор поентира са ставом да је битка 22. 4. 1992. године: “Битка је битка-преседан у ратној стратегији, јер су борци Четврте витешке моторизоване бригаде (ВWТБР) успјели спасити Соколовић Колонију, Храсницу и Бутмир, тада али и за наредне четири године.“

Нови преседан у ратној стартегији и историји: спашавање слободне територије, на примјеру Илиџе од „будућих дејстава“ образложио је ратни командант Четврте витешке бригаде,   генерал Фикрет  Превљак који је евоцирао успомене  на 22. април  1992. године: „”Сјећајући се 22. априла 1992. године могу рећи да је на тај  дан  спашена слободна територија Илиџе  од будућих дејстава. Борци који су тај дан кренули из правца Ковача, Стојчевца , Бутмира и Соколовић-Колоније  према Илиџи су организовано кренули и осујетили оно што је било спремљено за ова насеља. А био је припремљен геноцид.“

(http://www.opcinailidza.ba/news/default/obiljezen-22.-april-dan-odbrane-ilidze–da-se-ne-zaboravi-?page=8)

Није ми јасно како су у априлској ратној акцији учествовали борци Четврте витешке бригаде, кад је она формирана тек у јуну те године. Разумијем учествовање Патриотске лиге и других паравојних јединица у акцији и учествоваје у обиљежавању акције.

Трећу верзију истог ратног сукоба  који се десио 22. априла 1992. године имају власти општине Источне Илиџе и Борачка организација „Илиџански борац“ који већ годинама обиљежавају 22. април, када су нападнути дијелови општине Илиџа, Лужани, Илиџа, Вреоца, Врело Босне, Осијек, Блажуј и Раковица,  које је контролисала власт, војска и полиција Републике Српске, као Дан одбране Илиџе, од стране Патриотске лиге и других паравојних бошњачких јединица. (https://trebevic.net/istocno-sarajevo/sutra-obiljezavanje-dana-odbrane-ilidze/)

Мислио сам да нема више верзија и оцјена овог догађаја, и преварио сам се јер се појавио ових дана текст под насловом „Опсада Сарајева: Живот под гранатама 1423 дана, аутора Стефана Веселиновића, ББЦ новинара, који је објављен на порталу ББЦ НЕWС-на српском, 5. априла 2019. године.

 https://www.b92.net/bbc/index.php?yyyy=2019&mm=04&dd=05&nav_id=1526451)

У њему има видео прилог у коме се налазе  изјаве четворо свједока опсаде Сарајева и десетине видео клипова који говоре о опсади Сарајева. И управо ти видео клипови су основа за четврти поглед на ратни сукоб од 22. априла који се десио на Илиџи, а то је да је и Српска Илиџа дио опсједнутог Града Сарајева, што наравно не одговара историјској истини. У ствари Српска Илиџа је била дио неког другог опсједнутог дијела Града Сарајева!

Није ово први пут да страни а и домаћи новинари потурају снимке у којима српске жртве јавности потурају као бошњачке, а догађаје мјењају како би показали да су они нападнути, да су они жртве.

Насловна фотографија овог прилога налази се у документарном филму „Битка за Илиџу 22. 4. 1992 – документарни филм – Одсудна битка за Српску Илиџу, у коме се налазе и снимци ББЦ , новинар Мартин Бел, који је тог дана био, заједно са више домаћих и страних новинара свједок напада Патриотске лиге и других паравојних формација на Српску Илиџу. Он шаље извјештај директно са ратишта и каже „ Ово је била једна српска енклава из које није нападано, а која није била нападана до овог јутра, а онда су започеле борбе рано ујутро и од тада су добиле на интензитету.“ (4:34-4:45)

Садржај овог документарног филма садржи аргументе за вечина мојих ставова којима сам освјетљавао и обарао лажи које износи бошњачка страна о нападу на Српску Илиџу 22. априла 1992. године.

У видео прилогу Стефан Миленковић, који очито не зна много о грађанском рату у подјељеном Сарајеву, користи више видео исјечака из документарног  филма “Битка за Илиџу”, да илуструје опсаду Сарајева, тачније пет видео исјечака, и то 07:30 (00:21, комшија Ивковић на степеницама испред Кристала, /а то је и насловна фотографија прилога/); 00:12 (08:40 српски борац Џино на лијевом углу Хотела Херцеговина);  03:02 (10:21 новинари и сниматељи на улазу Хотела Србија, које он потура као Холидаy Инн);  03:30 (10:39 снајпериста рањава на десном углу Хотела Херцеговина, крај олука, тв сниматеља Ројтера); 07:50 (15:48 снимак превоза рањеника испред Хотела Херцеговина.

Сигуран сам да новинар није имао свјесну намјеру да овај ратни догађај, напад од 22. априла 1992. године, и мјесто догађања, територија Српске Илиџе,  који је тема овог блога смјести у опсаду Сарајева, како је види бошњачка страна а и вечина свјетске јавности.

Након анализе овог догађаја и количине изнесене лажи можемо очекивати да се ускоро појаве и информације да су на Бутмир, Соколовић Колонију и Храсницу 22. априла 1992. године напале нека залутала јединице ЈНА, са мостарског ратишта,  под командом генерала ЈНА Момчила Перишића.

Аутор: Душан Шеховац