Срби у логору Силос-Хаџићи, робијали више година, него што ће робијати заједно сви Срби који су правоснажно осуђени за ратне злочине над цивилним становништвом и ратним заробљеницима у свим српским логорима током грађанског рата у Босни и Херцеговини, иако нису убили ниједног Бошњака!

Сједим у судници 4. Суда Босне и Херцеговине,  слушам и размишљам о завршним ријечима тужитељице поводом ратних злочина за које се суди Бошњацима који су почињени у Логору Силос, град Сарајево, општина Хаџићи, мјесна заједница Тарчин.

Сјећам се!

Ејуп Ганић, академик, стручњак за хемију и машинство, инжињер хемије и доктор машинства, постао је и стручњак за ратно и хуманитарно право, миграције становништва, политички аналитичар. Он тврди да  “У Сарајеву није било логора јер смо поштовали законе и прописе и трудили се да у ничему не личимо или опонашамо агресоре. Мултиетничко Предсједништво БиХ трудило се да затвори (а не логори, како их великосрпска пропаганда жели преименовати) који су постојали на територији под контролом АБиХ функционишу у складу са законском регулативом. Притом сви запажени пропусти су санкционисани, а учињене грешке не застаријевају.” (Ово је цитат из излагања академика Ејупа Ганића на Међународној конференцији о опсади Сарајева која је одржана 29. фебруара 2012. у Сарајеву).

Разумијем га зашто је постао политички аналитичар!

Разумијем потребу бошњачких ратних политичких и војних кадрова да на свој начин, свјесни своје политичке и војне одговорности, као политички аналитичари тумаче догађаје из рата, и он ово говори свјестан да “учињене грешке не застарјевају”.

Зна он, а и други учесници ове конференције да је на Суду Босне и Херцеговине, Одјел за ратне злочине подигнута оптужница против Ђелиловића и др. С1 1К, 007914 12 Кри, познат као Силос-Хаџићи, ратни логор за Србе, и да је у току суђење (2012. године, а ових дана септембар 2013. оптужба је почела износити завршну ријеч оптужбе), због основане сумње да су починили ратни злочин против цивилног становништва и ратни злочин против заробљеника, као дио удруженог злочиначког подухвата.

Знају они зашто треба приказати и представити овај објекат и његов садржај као ратни логор, а не признати  истину да је то био логор за Србе цивиле, највећи државни концетрациони логор за Србе под контролом цивилне и војне власти БиХ, од дјечака, преко војно способних мушкараца и жена, до деда и бака. Не може бити ратни логор јер од око 700 логораша само 10% , њих 70 су били војници Војске Републике Српске, заробљени током ратних операција на Трескавици и Возући, око 35 или у касарнама Крупа и Жуновница на почетку рата, десетак младих војника ЈНА, подофицира и цивилних лица на служби у ЈНА који су били затечени на служењу војног рока и петнаестак резервиста.

Схватам да је Силос-Тарчин:

• највећи државни концентарциони логор за који су цијели рат знали и Међународни црвени крст, Предсједништво БиХ и Влада БиХ. Више пута скренута им је пажња на нехумане услове живота и лоше поступање према логорашима. Истина је да су разматрали и доносили одлуке да се стање поправи. Али одлуке им очито нису реализоване, с обзиром да се стање није поправљало, а логор је затворен распуштен, тек у миру, 27. јануара 1996. године. Постоје докази да је Алија Изетбеговић у току рата био у логору Силос-Тарчин. Десетак пута је слетио и на хелиодром који су изградили логораши, на платоу испред логора. Алија је поломио ногу у Силосу-Тарчин, не стварни Алија већ турски глумац који га глуми у турској сапуници о Алији, 2017. године. Наравно, да је и Ејуп Ганић, као члан предсједништва знао довољно о логору.
• највећи државни концентрациони логор за Србе под контролом цивилне и војне власти БиХ, формиран је 12. маја 1992. године и посљедњи робијаши из њега су изашли на слободу 27. јануара 1996. године, највећи и најдужи , заточења у њему су трајала 1357. дана, исто толико колико је трајала и “опсада” Сарајева, у ствари опсада подјељеног Сарајева.
• овај податак добија на значају кад се зна да су готово сви логори, свих страна, у БиХ, на основу захтјева Међународног црвеног крста, распуштени крајем 1992. године.
• заточеници Срби у њему су боравили од једног до 1357.дана. Када се саберу године свих заточеника, њих око 600 добије се застрашујући број, од око 500 година робијања у логору, углавном без ваљане оптужбе, без проведене квалитетне и поштене истраге, без фер суђења, без правоваљане и правоснажне и извршне пресуде. То је више година робије од година робије које су добили сви Срби осуђени за ратни злочин против цивилног становништва и ратни злочин против ратних заробљеника, који су почињени у логорима под контролом цивилне и војне власти Републике Српске.
• током грађанског рата више пута је договорена размјена заробљеника, логораша сви за све, и оне су се у вечини случајева и одиграле, али су сваки пут били изузета вечина логораша из логора Силос-Тарчин. Они су Бошњацима служили годинама као радна снага у радним водовима широм сарајевског ратишта, као предмет размјене за погинуле или живе Бошњаке, и као добар ратни бизнис, позната је истинита прича о размјени младог војника ЈНА за три нова голфа.
• и кад су “глумили” правну државу, кад је у логор дошао судија из Зенице, који је осудио петанестак логораша на годину, двије затвора, они су и то претворили у карикатуру људских права, јер кад су логораши одслужили годину, двије затвора у истом логору Силос-Тарчин, умјесто да их пусте на слободу, они су их и даље држали у државном концентрационом логору, правдајући се да их немају гдје пустити.
• Иако су по међународним конвенцијама, оног трена кад је БиХ, постала призната и суверена држава, Срби требали бити прихвачени као равноправни грађани, они су од стране Бошњака, који су то правдавали разним оптужбама, оружана побуна, сарадња са непријатељем, затворени само због свог нациналног, вјерског и политичког убјеђења.
• Срби и Српкиње приведени у логор због оптужби да учествују у оружаној побуни против власти БиХ и да сарађују са непријатељем, вечином именован као побуњени четници, били су на информативним разговорима и кривичним истрагама, које су трајале данима и годинама, чекали су годинама суђење које 95% њих није ни дочекало, све ово је доказ кршења тада важечих закона Босне И Херцеговине.
• слушајући свједочења на суђењу, читајући информације о логору и књиге које су написало логораши, Славко Јовичић-Славуј, Мило Братић, Ђорђо Шувајло и Радослав Братић-Гага, дошао сам до закључка да су Срби и Српкиње,логораши највећег државног концентрационог логора под контролом цивилне и војне власти Босне и Херцеговине, Силос-Тарчин, били жртве, који су доживјели и преживјели,( осим оних 25 логораша који су живот изгубили на “туристичким обиласцима” сарајевских ратних линија, или као посљедица физичког злостављања, пребијање и мучења глађу,) све могуће и познате облика злостављања, људског тијела и духа.
• зграда силоса није испуњавала ни минум услова за краћи или дужи боравак људи.

 Надам се да ће правда побиједити и показати да и академици лажу.

Због свега овога што се дешавало у највећем државном концентрационом логору за Србе, Силос-Хаџићи који је држала Бошњачка локална цивилна и војна власт ратних Хаџића, које је описано у разним документима, и вечином представљено током суђења на Суду Босне и Херцеговине, одјел за ратне злочине, мислим да ће то бити довољно да се докажу ратни злочини против цивилног становништва и злочини против ратних заробљеника и да ће бити донијета правомоћна и извршна пресуда, која ће показати и доказати да академик Ејуп Ганић и други Бошњачки политички аналитичари, научници, новинари нису у праву кад изјављују да “У Сарајеву није било логора јер смо поштовали законе и прописе и трудили се да у ничему не личимо или опонашамо агресоре.”