У емисији „Печат“ на РТРС-у, 18. децембра је емитован прилог о томе како Бошњаци купују некретнине у Источном Сарајеву, те како је посљедњих неколико година забиљежен пораст броја станова у власништву особа које немају пребивалиште у Источном Сарајеву, а долазе из ФБиХ.

Тим поводом преносимо у цјелости отворено писмо Душана Шеховца упућено делегату у Федералном дому народа Харису Захирагићу и предсједнику Удружења жртава и свједока геноцида Мурату Тахировићу.

Правни одговор на ваше кривичне пријаве против РТРС-а, градоначелника Љубише Ћосића и других говорника у телевизијском прилогу „Сарајево – три деценије касније: све више станова у власништву Бошњака“, Радио-телевизија Републике Српске.

Прилог можете погледати овдје.

1. Кривичне пријаве су правно неодрживе јер не идентификују радњу кривичног дјела

Подносиоци кривичних пријава нису идентификовали ниједну конкретну радњу која би испуњавала обиљежја кривичног дјела из члана 145а Кривичног закона Босне и Херцеговине.

Умјесто тога, пријаве се заснивају на: политичком неслагању, моралној осуди, субјективном осјећају увријеђености и идеолошкој интерпретацији медијског садржаја. Кривично право не санкционише осјећаје, ставове, интерпретације ни политичку нелагоду.

Кривично право санкционише искључиво конкретне радње, јасно описане, доказиве и нормативно одређене.

У поднесеним пријавама такве радње не постоје.

2. Не постоји елемент „подстицања“ – без тог елемента нема кривичног дјела.

Члан 145а КЗ БиХ изричито захтијева „јавно подстицање или распиривање мржње, раздора или нетрпељивости“.

У анализираном медијском прилогу: не постоји позив на насиље, не постоји позив на дискриминацију, не постоји позив на ускраћивање права, не постоји позив на институционалне мјере против било које групе.

Говори се: у форми мишљења, форми забринутости, форми питања и форми хипотетичких процјена.

Без позива, нема подстицања. Без подстицања, кривично дјело правно не постоји.

3. Пријаве свјесно бришу разлику између критике и кривичног дјела

Подносиоци пријава свјесно или несвјесно покушавају: да политички проблематичан говор прогласе кривичним, да дискурзивну анализу третирају као кривичну одговорност и да непријатан јавни говор претворе у основ за репресију.

Ово је опасан правни преседан. Ако се такав приступ прихвати, онда:свака анализа етничких односа постаје кривично дјело, свака политичка дебата постаје потенцијална оптужница и свако проблематизовање идентитета постаје „мржња“.

То није владавина права – то је криминализација мишљења.

4. Нема доказа о намјери (долус) – субјективни елемент је потпуно изостављен

Кривично дјело из члана 145а захтијева свјесну и вољну намјеру да се распири мржња,

или најмање свјесно прихватање такве посљедице.

У анализираном случају: говорници се изричито ограђују од конфликта и користе условне и хипотетичке формулације.

Не може се доказивати намјера тамо гдје се она језички, садржајно и контекстуално негира.

Кривична одговорност не може се заснивати на претпоставци лоше воље.

5. Не постоји објективна способност говора да произведе забрањену посљедицу.

Судска пракса – домаћа и међународна – јасно тражи да говор има реалну способност да произведе насиље, мржњу или раздор.

У конкретном случају нема: насилних посљедица, позива на акцију, мобилизације публике и институционалних захтјева.

Говор који остаје у сфери интерпретације, страха и политичке полемике није кривично релевантан, ма колико био оштар или неугодан.

6. Кривичне пријаве покушавају да замијене научну анализу идеолошком пресудом

Посебно забрињава чињеница да се научна анализа медијског дискурса покушава третирати као кривично инкриминисана радња.

Ово је директан удар на: академску слободу, слободу научног истраживања и слободу методолошке критике.

Ако дискурзивна анализа постане кривично дјело, тада престаје постојати и универзитет и јавна наука.

7. Подносиоци пријава замјењују право политичком жељом за ушуткивањем

У коначници, кривичне пријаве не служе заштити права, него дисциплини јавног говора, ушуткивању непожељних анализа и наметању једне „дозвољене истине“.

Кривично право није алат за политичку педагогију. Тужилаштво није арбитар идеолошке подобности.

8. Закључна правна оцјена (без икакве резерве)

Не постоји законско обиљежје кривичног ђела. Не постоји радња. Не постоји намјера. Не постоји посљедица. Не постоји правна основа.

Кривичне пријаве су неутемељене, правно празне и опасне по слободу изражавања.

Њихово евентуално процесуирање не би представљало побједу права, него пораз правне државе.

Аутор: Душан Шеховац