Аутор: Душан Шеховац

Ово питање резултат је анализе телевизијске емисије „Сребреница -24 годишњица геноцида , који је емитован на Тв Н1, 11. 7. 2019. године од 10:00 до 14:00 часова. Учесници Марша смрти који су преживјели тај марш, свједоче о догађајима на Каменичком брду који су се десили 11. 7. 1995. године.

Сребреница – 24. годишњица геноцида, Тв Н1 , 11. 7. 2019. године, 10:13

Адиса Имамовић, репортерка Н1 „Марш мира ове године прошао је први пут оргиналном рутом. Можете ли појаснити каква је то рута и шта то значи?“

Мунир Хабибовић, преживјели:

 „Нова рута је битна због тога што су учесници марша јула 1995. године кад су кренули од Буљима кад су сишли у први поток, који се зове Бунички поток, ту су почеле засједе, гранате…Сљедећа засједа је била на Каменичком брду. Ту смо у једном дану изгубиле десетине наших учесника тог марша смрти вечином цивиле.“

Сребреница – 24. годишњица геноцида Тв Н1, 11. 7. 2019. године, 13.05.

Амела Бурђевић, новинарка :

„…Мјесто Букве на Каменичком брду, гдје су се они (учесници Колоне смрти) затекли 11. јула 1995. године…Своје приче подјелили су са нама“.

Решид Дервишевић, преживјели:

„ Овдје је било катастрофа, десио се баш геноцид на овом мјесту. Почета је та реализација геноцида који су Срби планирали. 

Овдје је убијено преко 1.000 људи. Овдје су да кажем да су Хашки истражитељи са овог локалитета покупии 650 тијела. Наша су људи који раде овдје у Агенцијама за тражење несталих купљење, 102 су овдје вадили и они су покупили око 80 цијелих тијела.   Значи да сама бројка говори да је то  убијено преко 1.000 људи. Још имамо непокупљене кости на сваком кораку могу се наћи  кости наших убијених деведесетпете.“

Сребреница -24.годишњица геноцида Тв Н1, 11. 7.2 019.године, 13:09

Наташа Тадић, репортерка Н1:

„ …ријетки преживјели мушкарци из ове фамилије попут Ениза Габељића присјећају се Пута смрти на Каменичком брду док су се покушали домоћи слободне територије према Тузли.“

Ениз Габељић:

„…дошли смо на Буљиму до једног пропланка, гдје је било једна већа група људи и речено нам је да је прекинута колона да не знамо пут, тражио се водич ,неко зна пут даље, и онда се са свих страна запуцало тако да смо се распршили на све стране…Ево ми смо ту преживјели да кажемо, свједочимо да  се то десило, шта се дешавало!“

Током цијеле емисије новинари и учесници говоре о 9.372 убијених Сребреничана, а ови преживјели свједоци говоре о ратном сукобу, битци на Каменичком брду, гдје су Бошњаци из колоне гинули у сукобу са Војском и Полицијом Републике Српске.

Логично је закључити, (вјерујем у ове изјаве преживјелих ) да је  ту на Кеменичком брду, 11. јула 1995. године, погинуло, од неколико десетина до хиљаду учесника марша смрти.

И није ово једино мјесто гдје је дошло до ратних сукоба припадника Армије БиХ којих је било у маршу са Војском и Полицијом Републике Српске, и гдје  се наравно гинуло, јер је рат друштвени догађај у коме гину војници зарачених страна, и то није ратни злочин.

Ратни сукоб на Каменичком брду, не може се назвати геноцидом, како то ради Решид Дервишевић. Он, наравно, да би имао аргументе за тврдњу да је то за геноцид, ратне жртве из марша,  иако је јасно да су погинули у ратном сукобу, проглашава убијеним.

Надам се да сви знамо да је убијање цивила и ратних заробљеника ратни злочин и од квалитативних и квалитативних карактиристике тих злочина зависи како ће они бити именовани, од ратног злочина до геноцида.

Као социолог, добар методолог и одговоран и моралан човјек, који поштује и признаје истину, знам да се нека појава одређује по садржају који је у њој превладавајући, знам и увјерен сам да се у Сребреници у јулу мјесецу вечина бошњачких жртава стријељана, убијена.

Молим читаоце који су дошли до ове реченице, да ме не оптужују да рационализирам, негирам геноцид у Сребреници! Молим их да овај текст читају и разумију као моју жељу да се све стране успоставе праксу, одговорнији и објективнији однос према догађајима из рата.

Таква нова преовладавајућа пракса би прибижила ставове страна у сукобу о ратним догађајима и ратним злочинима, и то би био велики допринос долажења до истине, мира и помирења. И наравно резултати тог процеса би и мени и другима помоги, односно, ако смо поштени и одговорни, нас натјерало да прихватимо истине о догађајима из рата. Док се то не деси не очекујте од мене да прихватим неку од више искјучивих истина које се вежу за Сребреницу.

Данас у Босни и Херцеговини у оба ентитета је друга пракса. На примјер: неодговорно је, јер је нетачно,  кад Бошњаци изјављивљују и тврде да су све Сребреничке бошњачке жртве убијене као цивили, а све Сребреничке српске жртве погинуле као војници; неодговорно је, јер је нетачно, кад Срби изјављују и тврде да су све Српске ратне жртве у Сребреници убијене, кад је ближе истини да је вечина српских жртава у Сребреници погинула као војници.

Текст је написан као жеља и прилог да се успостави у јавном боснскохрцеговачком простору, отворена, јавна полемика  (са одговорнојим и објективнијим погледом) о аргументима једне стране која тврди да је у Сребреници убијено 8.372 цивила и друге стране која тврди да је један број сребреничких жртава погинуо као војник.