Десетог септембра обиљежава се 30 година од масовног егзодуса и страдања Срба из Возуће у општини Завидовићи.

Иако расељени на све четири стране свијета, Возућани не препуштају забораву своје погинуле и нестале.

Пјешачиће стазама егзодуса 22 километра и присјетити се свих који су дали живот за слободу, и оних за којима се још трага.

Возућани тих ратних година нису имали дилеме - бранити и одбранити вјековна огњишта. Раденко Ђурић каже да је то било питање опстанка.

- Из разлога што смо у Другом свјетском рату тамо страдали, убијено преко 2.500 становника и наша генерација није хтјела себи да дозволи да се историја понови - каже Ђурић.

Као једина непокорена, у окружењу одакле су Срби протјерани, Возућа се покушавала одржати. Све до кобног 10. септембра 1995. Српске положаје напале су бројчано надмоћније муслиманске снаге Другог и Трећег корпуса и одред "Ел муџахедин". Помогао је и НАТО, бомбардовањем стратешких тачака. Спаљено је 30 српских села и протјерано 1.920 српских породица. Погинуло је 459 људи. Још се трага за 129 несталих. Миленко Лазић оца тражи пуних 30 година.

- Добио сам информацију од једног човјека који је тада био у Армији БиХ да га је видио заробљеног код неке групе муџахедина. 2000. године су ме позвали из Хашког трибунала, дао име човјека, број телефона и рекао да је он вољан да свједочи. Међутим, ја тог човјека још увијек виђам, никад га нико од њих није позвао - каже Лазић.

Међу заробљеницима који су преживјели логоре су и три жене.

За злочине над Србима осуђен је ратни командант тзв. Армије БиХ Расим Делић, док је Сакиб Махмуљин да би избјегао затворску капну, побјегао у Турску. За остале злочинце казне нема. Возућана данас има свугдје, само не у Возући. Тамо одлазе за вјерске празнике и на пјешачење стазама егзодуса, када се присјећају страдања и својих погинулих и несталих. Тако ће и овог 10.септембра - стазама којима су заувијек отишли из својих домова.