Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије истиче да је српски народ прије 27 година доживио страдање библијских размјера када је у најдужој колони, од Бенковца до Београда, хиљаде прогнаних Срба спасавало голи живот, своје најмилије, носећи успомене као једино преостало благо.
Владика Сергије у бесједи је нагласио да се у животу Крајишника, обремењених патњом, добро памти више него зло, али се ни зло не заборавља, јер оно подсјећа на ожиљке.
- Тамо у далматинским, личким, кордунашким и банијским селима, остали су гробови вољених предака, колијевке будућих нараштаја, једини завичај, куће незакључане, неубрана љетина. Остала је вишестољетна прошлост, древни манастири, свеци на фрескама, дједови у гробовима. Остале су њиве и ливаде, сеоски сокаци и празна дворишта - подсјетио је владика Сергије.
Према његовим ријечима, тог топлог августа пола српског срца престало је да куца, а она друга половина крварила је заједно са онима који су остали у својим домовима, на својим огњиштима, вјерујући да ће им њихова невиност сачувати голи живот.
- Али, није. Јаук из Грубора, Голубића, Уздоља и са Петровачке цесте још се пролама нашим сјећањем, да нас пробуди из заборава којем смо као народ склони - нагласио је владика Сергије.
Епископ бихаћко-петровачки рекао је да су у мјестима широм Крајине остала српска огњишта.
- У сузама ожалошћених мајки, у плачу гладне и сироте дјечице, на лицима мучки убијених Личана и Далматинаца на Цести петровачкој, скрила се Крајина, да својим болом врисне до неба, да се склупча у сопственој трагедији на коју је Европа била и остала нијема, као да Крајишници нису људи - истакао је епископ Сергије.
Његово преосвештенство је рекао да је на тракторским приколицама, под испараним церадама старих камиона и на коњским запрегама, тумарао један народ од немила до недрага, знајући да мора преживјети и са ножем у срцу и са омчом око врата.
- Нису се тада чула звона из Крке, Крупе, Драговића... Заћутала је Крајина, да у безгласној тишини објави смрт једног поносног и жилавог народа - нагласио је епископ Сергије.
Владика је рекао да су остали на вјечној стражи гробови великана: Стефана Кнежевића, Герасима Зелића, Јована Синобада, Владана Деснице, Лукијана Мушицког и многих других, знаних и незнаних, да некад, у нека боља и срећнија времена, на оном истом грумену земље крајишке сачекају потомке оних чије је претке заувијек обиљежио мученички ход у колони од Бенковца до Београда.
- Плачући с Христом, за Крајином и Крајишницима, нека сваки Србин упали по једну свијећу, као сјећање на дане када смо изгубили себе. Нека десет милиона свијећа расвијетли таму у коју смо бачени, да бисмо поново нашли пут којим ћемо се вратити у она иста села и градове из којих смо прогнани без милости, да бисмо обрадовали душе оних чији нам гробови поручују да је повратак наша историјска обавеза према Крајини - земљи која нас воли и чека - поручио је у бесједи Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије.
