Након 50 година откако су завршили гимназију „Доктор Симо Милошевић“ у Фочи, бивши ученици поново су се окупили на једном мјесту. Присјетили су се школских дана, строгих професора и својих несташлука. Генерација матураната 1974. године са поносом говори о успјесима и знању које су понијели из чувене гимназије.

Школске клупе у које су сјели пробудиле су успомене старе пола вијека. Школски другари са нескривеним емоцијама, окупљени из разних крајева на једном мјесту, сагласни су у једном – вријеме и школа коју су завршили много се разликују од данашњег образовања.

Елвир Хаџиахметовић сјећа се несташлука и каже да овај велики јубилеј треба доживјети.

- Поготово то треба доживјети у данашњим временима и видјети да је све остала „раја“ каква је и била. Сви смо били као једно. Када смо бјежали са часова, сви смо бјежали, без изузетка, ишли у раките поред школе - прича кроз смијех Хаџиахметовић.

Весна Ного која је радни вијек провела као просвјетни радник каже да се осјећа чудно али лијепо.

- Драго ми је да видим моје другове и другарице. Нама је у гимназији било јако лијепо. Били смо и дивно одјељење и добри ђаци. Предавали су нам махом старији професори, предивног карактера и велики ауторитети. Увијек сам вољела да су професори мало строжи - сјећа се Весна Ного.

Додаје да посебно драге успомене његује према професору Мићу Миковићу који јој је био разредни старјешина и узор.

Педесет година је вријеме које се мјери чак и историјски али врло брзо пролети, рекао је Милош Лазовић, бивши ученик ове школе.

- Фочанска гимназија је у то вријеме била у Босни и Херцеговини међу три, а у бившој Југославији међу 5-6 најквалитетнијих. Примјери су бројна такмичења. Кад смо били у Горажду, једном приликом, од 12 медаља, освојили смо 11. Одлични ученици, након гимназије на факултетима у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, није полагао пријемни испит. Они који су били просјечни, глатко су завршавали факултете - истиче Лазовић.

У јуну 1974. године гимназијалци су положили завршни испит након чега су кренули у свијет, прича Чедо Зеловић, један од иницијатора окупљања.

- Око 95 одсто ученика је завршило факултет након гимназије. Никад до сада нисмо успјели да се састанемо. Група ентузијаста на челу са Мирком Поповиће, Милошем Лазовићем, Весном Ного и мојом маленкости, организовали смо окупљање. Наша школа је била без премца, на челу са директорицом Наталијом Обућином. На иницијативу ученика, а уз подршку професора и наставничког вијећа, организовали смо допунску наставу коју су изводили сами ђаци. Касније је тај образац пренесен на друге школе и одобрен од тадашњег министарства бивше државе - рекао је Зеловић.

У тој генерацији наставу је похађало 86 ученика распоређених у три одјељења. Од тог броја 22 матуранта више нису међу живима.

Најмање их је остало да живи у општинама Горњег Подриња, док их је значајан број отишао у земље бивше Југославије, Америку, Канаду и друге државе.

Након часа одјељенске заједнице бивши гимназијалци наставили су дружење у ресторану.

Пише: Владимир Пантовић