Франц Кафка је рођен у јулу 1883. у кварту Прага. Данашња лијепа престоница Чешке Републике у Кафкино вријеме припадала је великој Аустроугарској монархији. Кафка се од многих писаца разликује по томе што је његово име познатије од његових дела.
Кафка је био оптерећен детињством и страшним последицама које је оно имало на његово схватање живота. Оца Хермана Кафку доживљавао је као хладног и неосетљивог. Породица се у више наврата селила. Похађао је основну школу до десете године, а затим гимназију. Увек је био одличан ђак кога су наставници хвалили. Они су, међутим, у Францу будили само мржњу и страх. Током школовања, за њега су били значајни само његови школски пријатељи. Трећину времена у школи, ученици су проводили учећи грчки и латински. Други предмети били су математика, географија, историја и веронаука. Док је похађао гимназију, главни проблем у Прагу био је - питање језика. Говорити њемачки значило је подржавати Царство и бити непријатељски настројен према Чесима. Међутим, Кафка није сам одлучио да похађа њемачку школу. Тамо су га послали. Иако његова породица није практиковала јеврејску веру, сви су знали за Кафкино порекло.
Становници који су говорили њемачки напредовали су у животу, што је и био наум владе. Такав систем није се допадао патриотским Чесима. У таквом је амбијенту Кафка одрастао. Контрадикторност му није била страна. Проникнуо је у срж корупције, непотизма и неправде. На прелијепим улицама Прага, где се Моцарт поносито шепурио, а архитекте надмашиле саме себе у пројектовању велелепних зграда, становници овог града били су незамисливо растрзани. Кафка је у својим делима дочарао њихову тескобу, и помогао им је да је освијесте и разумију.
Кафка је можда мрзио школу, али је, на срећу, међу ученицима имао интелигентне пријатеље који су дијелили његова интересовања. Нарочито се везао за Хуга Бергмана, с ким се дружио од првог разреда основне школе. Бергман је увек био најбољи ђак и с лакоћом се сналазио у свим академским институцијама које су похађали.
Био је и посвећени Јеврејин и циониста. Сматрао је да Јевреји треба да оснују своју државу у Палестини, обећаној земљи коју им је Бог додијелио. Кафка му се по том питању супротстављао, али таква неслагања нису утицала на њихову блискост. Њих двојица су до краја живота остали пријатељи. Са четрнаест година, Кафка је Бергману најавио да ће постати писац.
Кафка и његови пријатељи били су окружени само мушкарцима. Сретали су жене, али су оне или припадале њиховим породицама, па су, самим тим, биле неприступачне, или су то биле жене са улице, лако доступне младићима из средње класе. Кафкина осетљива природа била је осуђена на тежак живот свуда и у свим условима. Међутим, његов живот у Прагу био је ноћна мора. Послије гимназије уписао је студије права. Када је реч о квалитету предавања, Универзитет у Прагу је, као и било где другде, био на ниском нивоу.
За Кафкино образовање нису биле заслужне институције, већ лични напори и дружење са људима као што су Полак и Брод. Полетни Брод је био чврсто увјерен у таленат свог пријатеља, као и у то да је живот драгоцен. Да није било Брода, Кафкина дјела вјероватно никада не би била откривена јавности.
С дипломом доктора правних наука у џепу, Кафка се запослио у једној фирми за осигурање. Требало је да осијећа захвалност, али Кафку је и даље интересовало само писање. Послије шест месеци, даје отказ и запошљава се у државном осигуравајућем друштву, где се радни дан завршавао у један сат. Тако је, током послеподнева, могао да се посвети писању. Своју главну бригу је ријешио - зарађивао је довољно за живот, а пола дана је могао да проведе пишући.
Међутим, сати проведени у канцеларији шкодили су Кафкином физичком и душевном здрављу. Писац је по природи већ био склон депресији. Свој посао је добро радио. Међутим, сматрао је да бирократски систем, пун корупције, љенчарења, улизивања и непотизма, разара душу. Ипак, да се није бавио тим послом, можда нам не би оставио драгоцена дела.
Захваљујући Броду, објављене су двије Кафкине приповетке. Процес писања три романа по којима је данас познат - био је дуг и мукотрпан. Кафка је патио у друштвеним условима у којима је живео, али и у кругу породице. Јасно је да су његова дела инспирисана личним искуством, а ипак, у њима нема ничег личног. Њему је само дијело било важно.
У Кафкином даљем животу постојала су два проблема која су га мучила и с којима није успијевао да се избори. Нажалост, рано је напустио свет, и за собом није оставио обиман опус.
Први проблем био је здравствене природе. Никада се није осећао здравим, а био је свестан везе између свог душевног и физичког стања. Знао је да му је потребна здрава исхрана и физичка активност. У то време, на немачком говорном подручју, физичко здравље било је изузетно важно, као начин доказивања супериорности германске расе. Кафка се подвргавао посебним вежбама и режиму исхране.
Међутим, у томе је био екстреман. Његова породица га је гледала како жваће сваки залогај хране много дуже него што је уобичајено. Заправо, слиједио је савијете једног америчког лекара чију је књигу прочитао.
Ако је религија сљедбеницима наметала строга одрицања, Кафка је сматрао да он може да поднесе и већа лишавања. Његова воља била је довољно снажна. Туберкулоза га је напала неочекивано. После свих напора којима је излагао своје тело, сасвим је логично да није имао снаге за борбу против ове болести.
Његов други велики животни проблем тицао се жена. Често се заљубљивао и чезнуо је за срећним брачним животом. Међутим, жене које је волео за њега су одмах постајале неприступачне богиње, којих он није достојан. Себе је увек доживљавао као ружног, док је, у ствари, био висок, леп, па и привлачан. Сви који су га упознали говорили су о његовој племенитој природи, љубазности, такту и смислу за хумор. Зачудо, био је и изузетно практичан у свакодневним пословима и многима је помогао добрим саветима.
Замало није ступио у брак са двије жене. Фелице Бауер је била једна од њих. Чувала је његова писма до краја живота. Међутим, тек што би веза почела, претварала се у неку врсту компликоване ноћне море, какве његове приче тако добро описују. На крају би он нашао разлог за раскид.
Осим потешкоћа у личном животу, Кафка је проживио страхоте Првог светског рата. Није био способан за војну службу, али изгубио је пријатеље. Изненађујуће је то што у Кафкиним делима не налазимо непосредни одраз ужасних догађаја у његовом животу.
У средишту његовог интересовања био је појединац. Изричито је одбијао да посматра свет кроз призму масовних покрета, вијеровања, расе, националности, или чак рата. У његовим делима нема ни трага од личног живота. Истицао је чињеницу да појединац најбоље познаје самог себе и да праву животну битку водимо са сопственом личношћу и људима из свог окружења.
Кафка је написао роман под насловом Америка, иако никад тамо није боравио. У њему пратимо борбу једног младића који покушава да започне нови живот у новом свету. Међутим, радња би могла да се одвија било где. У тој књизи, национална припадност, материјални успех и положај, сасвим су неважни. Ријеч је о човеку који, по доласку у нову земљу, распакује кофер и наставља да буде оно што јесте, у универзалном и људском смислу.
Написао је многе приповетке, међу којима су две дуже, Преображај и У кажњеничкој колонији. Ова два дела ужаснула су многе читаоце; одликује их хладна и безосијећајна равнодушност којом писац описује застрашујуће ситуације. Када је Кафка писао, блиједеле су све пометње и потешкоће у његовом животу. Само неколицина писаца може да му парира у смелости, јасноћи и прецизности у писању.
У Замку и Процесу, јунаци су скромни појединци ухваћени у замку система. Они систему прилазе са здравим разумом, а суочавају се с његовом апсурдном безизлазношћу. Кафка пружа задивљујућу слику функционисања света.
Код четрдесетогодишњег Кафке који је био на самрти уселила се деветнаестогодишња Јеврејка како би га његовала. То је, без сумње, био један од најсрећнијих периода његовог живота. Дора Дијамант била је једина особа са којом је осећао слободу да буде оно што јесте.
Кафкина болест је у то време била неизљечива и од ње се болно умирало. Писац није могао да гута ни мршаве оброке које је наручивао. Умро је 3. јуна 1924. у аустријском санаторијуму, а сахрањен је у Прагу, непознат јавности.
На срећу, ту је био марљиви Макс Брод, који се до тада већ прославио многим објављеним књигама. Он је увек био свијестан чињенице да је Кафка јединствен аутор. Да би се свијет уверио у то, Брод се посветио уређивању и објављивању Кафкиних дела. Написао је, такође, прву Кафкину биографију у којој пружа драгоцијен и веома личан портрет свог пријатеља.
Није чудно што су нацисти, по доласку на власт, забранили Кафкине књиге. Хитлеров апсурдни, смртоносни систем био је оличење оних система с којима се сусрећу Кафкини јунаци. Ипак, његове књиге преведене су на енглески и друге језике и постепено су продрле у главне токове свијетске књижевности. Данас је јасно да ниједан уметник или човек који испитује универзалне вредности - не може да занемари дела и визију задивљујућег Франца Кафке.
Кафка је био посвећени писац који за живота готово ништа није објавио. Макс Брод је приредио и објавио дела после његове смрти, а њих можемо да поделимо у три категорије: „разно", приповијетке и романи. Разно: Кафкини дневници нису били намењени јавности. Међутим, будући да расветљавају његову измучену личност, ипак су објављени. Читајући их, треба имати на уму да људи у дневницима чешће пишу о својим патњама него о радостима.
Писма која је писао двема женама, Фелици Бауер и Милени Јесенској, такође су објављена, откривајући читаоцима нежну страну његовог карактера.
Приповијетке су доступне у бројним издањима и укључују двије дуже новеле. Преображај је прича о човеку који се претвара у бубу и о последицама те метаморфозе на његову околину. У кажњеничкој колонији је необична прича о справи за мучење и њеном бриљантном функционисању. Изумитељ те справе дичи се њеном ефикасношћу, попут пекара поносног на свој укусни хлеб.
Кафка је написао три романа, чија недовршеност не умањује њихову величанственост. Америка је његов први роман који садржи помало комичне делове. Иако јунак пролази кроз разне невоље, ово дело има топлину и шарм. Кафка никада није био у Америци, али у овом роману описује обећану земљу, за коју се испоставља да је велики изазов. У Замку пратимо пут човека који се тамо запошљава. Какав је то посао и ко су његови послодавци, остаје мистерија. Напори јунака да постигне успех дочарани су низом богато развијених, апсолутно убедљивих и очаравајућих сцена.
Најзад, у Процесу реч је о човеку који је ухапшен на основу нејасних оптужби. Он улази у бесконачну битку са намером да схвати како се нашао у тој ситуацији и како може доћи до оптужбе. Баш као и јунак, читалац све време осећа да је ријешење надохват руке. Разријешења нема, али је ово дијело путовање на које се вриједи отиснути.
Суштину Кафкиног стваралаштва налазимо у приповијеци Преображај. После читања ове књиге, многа литерарна, драмска и филмска остварења, постају нам данас јаснија. Замак није довршен, али је тако снажно написан да читалац, у силној жељи да јунак оствари своје науме, постаје део саме приче. Савршена јасноћа којом је Кафка писао чини његова дела лаким за читање и разумијевање. Утјеху налазимо у сазнању да његови јунаци никада не одустају.
