Животни пут војводе Радомира Путника

24.01.2024. 14:53
1
ИЗВОР: katera.news

Војвода и маршал Радомир Путник рођен је у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Његов деда Арсеније, попут његовог имењака Арсенија Чарнојевића, дошао је негдје са Косова и зауставио се код Беле Цркве у Банату. Када су га питали ко је и откуд је, одговарао је да је путник са Косова, те му то име Путник остаде. Путников отац Димитрије желио је, као велики Србин, да помогне Србији у којој је готово цијели народ био неписмен, па је учитељевао у Крагујевцу. Познат је по имену Димитрије Арсенијевић Путник. У породици Димитрија и Марије, као четврто од петеро дјеце, родио се Радомир.

Одрастао је у учитељској породици, научивши да чита и пише врло рано. Са непуних шест година уписао је четвероразредиу основну школу у Крагујевцу. По завршетку основне школе учио је и завршио полугимназију у Крагујевцу. Ту је имао многе познате српске личности за школске другове, међу којима је био најпознатији српски социјалиста Светозар Марковић. И под утицајем родитеља и под утицајем школских другова Радомир је од ране мдадости прихватио ону латинску изреку, да не треба учити само за школу него и за живот. Родитељи су Радомира послали у Београд да учи вишу гимиазију. Становао је у познатој београдској породици Мушицки, а био је марљив и одличан ученик. По завршетку петог и шестог разреда гимназије, због материјалних прилика у породици, уписао се у Шесту класу Артиљеријске школе. Био је најмлађи питомац у класи са непуних шеснаест година. По завршетку војне академије распоређен је за командира вода Четврте пољске батерије. Ту дужност није ни примио, јер је као одличан цртач задржан да ради у Топографском одјељењу Министарства војске.

У два српско-турска рата од 1876. до 1878. године Радомир је био командант Рудничке бригаде прве класе. Са том бригадом учествовао је у бојевима и биткама на Адровцу, Кревету, Шиљеговцу и Ђунису, као и у ослобођењу утврђеног града Ниша. У оквиру Моравског корпуса командовао је претходницом у борбама за ослобођење Врања.

Вријеме од окончања српско-турских ратова 1878. до српско-бугарског рата 1885. године, Радомир Путник је искористио за учешће у реформама у српској војсци и за лично усавршавање. Као одличан официр имао је утицаја на старије другове, па чак и на врховног команданта српске војске.

У српско-бугарском рату 1885. године Радомир Путник је учествовао као начелник штаба Дунавске дивизије. Послије борби око Пирота и закључења мира посветио се поново јачању борбене моћи српске армије.

Свјестан својих квалитета, као официр у пуној снази, горд и самоувјерен, није одговарао појединим завидљивцима па је 1896. године у 50. години живота пензионисан.

Срећом Путник је реактивиран и под вођством врховног команданта краља Петра Првог, доћи ће на највиши положај у српској војсци. Постављен је за начелника штаба Врховне команде. Добро познавајући пуковника Живојина Мишића поставио га је за свог помоћника. Путник и Мишић урадили су све планове за балканске ратове и све планове пред Први свјетски рат. Био је искључиво војник. Није га занимало којој политичкој струји припада неки официр, па је препоручивао да се војска не бави политиком. Био је врло правичан.

За кумановску побједу Радомир Путник постаје први српски војвода. У рату против Бугарске показао је да српска војска и Србија немају империјалистичке намјере. Послије пораза Бугара на Брегалници, Радомиру Путнику је замјерено што се није користио том побједом да десеткује бугарску армију. Неки су му чак пребацивали да он то није ни увидио. Међутим, Путник је, када је српска војска дошла до своје границе, зауставио операције, јер његов задатак није био заузимање туђих територија, већ одбрана сопствених.

Пред почетак Првог свјетског рата Путник се налазио на лијечењу у једној бањи у Аустро-угарској. Доживео је многа понижавања док му је дозвољено да се преко Мађарске врати у домовину. Гледајући га онако болесног аустроугарски војни стручњаци су оцијенили да тај старац неће бити у стању да парира маневрима њихове савремене армије. То потцјењивање противника скупо су платили у Церској и Колубарској контраофанзиви.

Оно чиме се посебно одликовао стари војвода Путник је толерантност у односима са старјешинама и спремност да одустане од сопственог мишљења ако саговорник има ваљане разлоге. Он је на примјер одустао 1913. године од намјере да српску војску на Брегалници повуче на главни положај када му је његов помоћник Мишић образложио да је цјелисходније да се из покрета крене у напад, јер би одступање негативно утицало на морал српске војске. Он је, такође, одустао од издате наредбе команданту Прве армије генералу Мишићу да се постепено повлачи према Горњем Милановцу. Међутим, када није убијеђен да треба да промијени своју одлуку био је врло упоран.

Све српске побједе од 1912. до 1916. године могу се убројати у посебне заслуге војводи Радомиру Путнику. Он је стајао на челу стручног штаба; он је војне операције, планове и друго износио и бранио пред српском Владом; он је за стручно вођење послова у српској армији био непосредно одговоран врховном команданту, он је био тај који је својом личношћу, својим чином и својим положајем био морално одговоран пред свим потчињеним старјешинама за сваки свој став и сваку наредбу Врховне команде.

Војводу Радомира Путника вољела је цјелокупна српска војска. Остарјелог и изнемоглог у специјално израђеној носиљци српски војници су га пренијели преко Албаније, а 1916. године послат је на опоравак у Француску. На његово мјесто за начелника Врховне команде постављен је генерал Петар Бојовић.

Путника су Французи његовали и лијечили у Ници, али и поред све његе и пажње војвода није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17. маја 1917. године у 70. години. Привремено је његов ковчег с његовим посмртним остацима стављен у подрум Руске цркве у Ници, у једну од ниша. Када се завршио рат, на великог војсковођу Срби су заборавили. Остао је несахрањен више од девет година. „Политика“ је маја 1925. објавила сљедеће:

,,Јуче сам, враћајући се у отаџбину, стигао у Ницу. Како остајемо овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још трагова из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је био привремено смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника, до преноса у отаџбину.

Запрепастио сам се кад сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде с поштовањем гледао. Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико много дугује.

Данас је равно, осам година од Путникове смрти а он још увек једнако лежи несахрањен у туђини. Шта ли би данас у овој осмогодишњици рекла она два француска ђенерала који су пре неколико година у нашем Посланству у Паризу рекди – Или га пренесите у своју земљу и сахраните или дајте да га ми Французи сахранимо!”

Овај текст потписан је иницијалима П. М.

Редакцијски коментар ,,Политике” уз цитирани чланак гласио је:

“На жалост и срамоту нашу, тело војводе Путника се још и данас налази несахрањено у Руској цркви у Ници. Надлежнима је дужност да се у знак признања великих заслуга што их је за војску и земљу имао војвода Путник, његово мртво тело пренесе о државном трошку у Отаџбину и сахрани на достојан начин како то доликује великим људима, који су цео свој живот посветили служби својој отаџбини и народу…”

Трговачки гласник је свој коментар закључио ријечима: “Срамота је ово и жалост наша“.

Резервни официри и ђаци захтијевали су да се тијело маршала Путника пренесе у домовину и сахрани о њиховом трошку. Од покретања иницијативе до њене реализације протекло је више од годину дана, тако да је тијело војводе Путника било несахрањено дуже од девет година. Тек 6. новембра 1926. године ковчег са посмртним остацима војводе Путника и још неколико истакнутих Срба стигао је на Жељезничку станицу Београд. Тада је почело тећи све по протоколу. Уз највише почасти и уз огромно присуство војске, грађана, ученика, студената, дипломата, разних друштава, уз плотуне пушчане и артиљеријске, сахрањен је војвода Путник на Новом гробљу у Београду у скромној капелици. Његов ковчег са лафета су скинули делегати 19. пјешадијског пука “Војвода Путник”, заједно са резервним старјешинама добровољцима, четницима. Говорили су министар војске и многи други. Генерал Трифуновић је поред осталог рекао: “Био си војводо велики и као човек и као војник, и као војсковођа. Био си војводо пример војничке спреме, радиности, истрајности, енергије и одлучности… Историја ће, велики војводо, најбоље рећи заслуге које си стекао за војску, и заслуге за ослобођење и уједињење. Она ће ти дати једно од најистакнутијих места и поставиће те у ред највећих војсковођа”.

Начелник врховне команде, ђенерал војвода и маршал Радомир Путник поред многобројних одличја, одликован је Карађорђевом звијездом са мачевима другог, трећег и четвртог реда и Карађорђевом звијездом првог и другог реда.

Текст преузет из књиге "Витезови Карађорђеве звезде са мачевима", аутора Влаховић С. Томислава

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    Соки 24.01.2024. 22:11
    Е српске бруке и срамоте...ништа ни данас нисмо бољи...
Повезане вијести
Момо Капор: После љубави Момо Капор: После љубави
Борисав Станковић - Оживио унутрашњи свијет жене, њене страхове и жеље Борисав Станковић - Оживио унутрашњи свијет жене, њене страхове и жеље
Живот и мисија Матије Бана, академика, дипломате, Србина, католика Живот и мисија Матије Бана, академика, дипломате, Србина, католика
Најчитаније
  • Више од двије деценије од срамне арбитраже за Добрињу
    2h 14m
    0
  • Доктор Шупић обавио 42 прегледа у превентивној акцији у Источном Старом Граду
    14h 51m
    2
  • Паљани на поклоничком путовању у манастир Хиландар
    18h 39m
    0
  • Џудисти из Српске дигли глас против актуелног руководства
    23h 43m
    1
  • Млада Требињка једва чека да се шлепером запути на отворени пут
    18h 23m
    0