Михаилo Маџаревић - Ратник којем су се дивили српски краљеви

28.01.2024. 17:16
1
ИЗВОР: glassrpske.com

Ако је неко сумњао да се може за мање од деценије стићи од чина поднаредника до официрског чина мајора, разувјериће га блистави борбени пут српског официра Михаила Мике Маџаревића у ратовима од 1912. до 1918. Та прекоредна унапређења не стече нагињући се над ђенералштабне мапе у некој команди, већ газећи крв до кољена и нудећи без задршке и своју главу на олтар отаџбине.

Све те звјездице и златне еполете лично су му давали српски краљ, па престолонасљедник, те војвода Мишић. А највише ордење на самом попришту великани су лично скидали са својих долама и качили на његове груди, гдје су на крају бљескале три Карађорђеве звијезде с мачевима, француска Легија части, британски Ратни крст, два Ордена Белог орла са мачевима, златне и сребрне медаље за храброст, три споменице итд. Кад тако стоји у аналима српске војске, онда је сигурно само једно - да је опасно велики ратник био тај српски официр, што се истицао мимо хиљаде храбрих српских витезова, којих није мањкало у краљевој војсци, оних што су били кадри стати на биљегу и ругати се смрти.

У његовом војном картону стоји да је Маџаревић Илије Михаило рођен у Мургашу код Уба, 13. јануара 1894, дакле прије равно 130 година.

Још као дјечак био је занесен војском и оружјем, слушајући легенде о српским јунацима, па тако послије основне и трговачке школе 1. септембра 1910. године ступи у Пешадијску подофицирску школу, коју оконча са бриљантним успјехом, као први (најбољи) у рангу 21. класе питомаца.

Слика

Умијеће командовања

Почетком Првог балканског рата на дужности је водника у Дринској дивизији првог позива. Већ током октобра показује од чега је саздан у чувеној Кумановској бици, док су Срби сламали кичму Вардарској армији Зеки-паше. Његов 17. пук продираће све до Прилепа, гдје се Мика истиче умјешношћу смјелог командовања у борби за Бакарно гувно и Битољ. Код Кукуричана са својим водом зароби турску батерију и зачас би окићен сребрном медаљом за храброст. Потом га видимо на опсади Скадра, гдје његов пук туче турска крстарица “Хамдија” и то зрнима са монограмом аустријске царице иако Беч тад није званично у рату. Крајем те године на еполету паде и трећа - наредничка звјездица.

Мали предах, па ваљаде и са Бугарима 1913. сравнити и нове и старе рачуне. У борбама на Брегалници и Говедарнику више пута, иако рањен, јуриша “на бомбу и бајонет” и поново добија највише оцјене и похвале. Тада га краљ, чика Пера, преводи из подофицирског у официрски ранг активног пјешадијског потпоручника. На несрећу, ускоро закачи колеру с којом се рвао неколико мјесеци.

Предаха није било, ишло се из рата у рат: дванаеста, тринаеста, четрнаеста. Велики рат наставља у Дринској првог позива, али сада као командир чете, у легендарном 5. пјешадијском пуку “Краљ Милан”.

Његова храброст не бјеше тек дар од Бога, већ и израз дубоког ватреног патриотизма. С озбиљношћу свјесном свог циља, силовито и смјело је јуришао на злотворе, који за правду и Бога не знају. Јер када се суочио са сликама ужаса, свирепих злочина у Мачви и Подрињу, тој долини суза, зарекао се да се неће смирити “до истраге своје или њине”. Потресни призори дубоке боли и туге у очима измучене мачванске сирочади дуго су га пекле у грудима. Због тога је одмах, мимо официрске праксе, задужио пушку и бомбе, измоливши од старјешина правило да са својим људством први наступа, а посљедњи одступа. Од тог тренутка и у “швапској” војсци ће његово име постати врло познато.

Негдје у августу 1914. на положају код Лознице посјети га мајка Ката. Више се нису видјели, јер је пола године касније страдала од тифуса.

У крвавој бици на Дрини задивљује својим јунаштвом. Недалеко од Крупња зауставља повлачење наших снага, препријечивши пут Швабама са својим борцима, смаче им мајора и више војника, а остали ударише у бијег. Памти се његов чувени погодак “маузером” на 400 метара даљине, када је ликвидирао аустријског официра Фрица Мајера, који је двогледом извиђао српске положаје, повремено се заклањајући за леђа једне сељанке.

На Мачковом камену, тој крвавој касапници, стално јуриша у првим редовима када је и рањен у главу, срећом лакше. И док се у другим војскама официрима бранило да “трче пред метак”, код Срба то није важило, па тако у том боју животе положи 115 српских официра, уз громку команду “за мном јунаци”.

Слиједе драматичне борбе чувене Колубарске битке, која ће бити фатална за око 100.000 Аустроугара, а њих око 44.000 биће заробљено, од којих је Мика лично у селу Шилопај заробио читав вод Мађара, а на Мрамору још већу групу официра и војника, укључујући и једну топовску батерију, те комплетан санитет. Тада задоби рану подлактице са преломом кости. По повратку у јединицу чекала га је Златна медаља за храброст.

Послије те славне побједе савезници неразумно траже од наше врховне команде да предузме офанзивне акције на тлу Аустроугарске. Јединице на Дрини и Сави мораше брзо прикупљати сазнања о распореду и снази непријатеља на одређеним секторима. Маџаревић се тог маја 1915. одмах добровољно јавља да, упркос мртвим стражама, зароби неколико “живих језика” ради извлачења тих података. Упорно систематски осматра непријатељску обалу и ускоро у рејону Купинова, по кишној ноћи 8. на 9. мај, са 16 сабораца у три чамца дрско пређе Саву код Владимираца и бану “на добро ј'тро” Швабама. Њих 20 повеза и пребаци на српску страну, ал' не би му то доста, већ сачека још једно одјељење, па и са њим уради исто. Тад на његова прса паде прва Карађорђева звијезда с мачевима, а његови војници добише Обилића медаље. Потом 22. маја са 22 борца поново прелази Саву код Новог Села и муњевитим препадом девет Шваба поста лак плијен његових “командоса”.

Слика

Краљев позив

Календар Микиних акција за мјесец мај био је густо попуњен. Кад зађе мјесец и спусти се тешки застор мркле ноћи, а ријека пређе из модре у црну боју, тад би почињало његово “радно вријеме”. Хладноћа, киша и вјетар уједају до кости, међутим управо је бирао такве околности кад киша шљапка по таласима Саве и покрива звук бурљања весала по води. Тада би бродио први, накољенчен на кљуну чамца, као пантер пред скок и зурио у злокобну таму супротне обале, одакле их је сваки час могла засути киша митраљеске танади.

У ноћи 26. на 27. мај Маџаревић са групом од 27 људи код села Прово поново неопажено прелази Саву и поново је девет “живих језика” пребачено у штаб пука. Сваки пут из њих су “исцијеђени” изузетно важни подаци. По повратку, неиспаван, промрзао и исцрпљен, када му живци нагло попустише од дуготрајне напетости, заспа као клада. Послије неког времена буди га ордононс из батаљона јер има телефонску везу:

“Ало – јави се Маџаревић. – Ало, овдје Петар - чу се са друге стране. - Који, бре, Петар, имаш ли презиме - упита буновни Мика. - Краљ Петар - тихо одговори саговорник. На то се Михаило укопа у ставу “мирно” и енергично рече: - Изволите, Ваше величанство. - За показану и осведочену храброст приликом прелазака Саве и заробљавања непријатељских војника, ја вас Маџаревићу под данашњим даном унапређујем у чин поручника. – Хвала, Ваше величанство.

У наставку разговора сиједи краљ, који је тих дана и сам силазио у ров с пушком, замоли од Бога да се такви јунаци множе у његовој војсци, а онда га брижно очински посавјетова: “Михаило, води рачуна о себи!...Нека те срећа служи, дете моје!... Поздрави другове”.

Ускоро је ваљало од Шваба преотети Мишарску аду, коју они уграбише заједно са 13 српских војника. Командант 5. пука Милетић ту сложену операцију  понуди наравно Маџаревићу. Он је послије дужег осматрања донио прецизан план који је на крају успјешно извршен 13. јула те 1915. год.  Наиме, на горњи дио аде је вршена артиљеријска припрема и пјешадијска ватра, док се Михаило ноћу са 217 људи помоћу девет понтона тихо искрцао на доњи крај аде. Аустроугаре пред зору снађе страшни суд, њих 40 мртвих отплута низ ријеку, а 136 је заробљено, док су код Мике двојица људи погинула, а 12 рањено.

Војвода Мишић га позва у Ваљево да му лично честита и да га угости. Мика за ту и претходне акције војводи истаче заслуге Милорада Рафајловића и Вићентија Цвејића, као и наредника Стикића и Глишића, те редова Глигорића и Лукића. Од заробљених Аустријанаца на ади сазнало се да је Беч његову главу уцијенио са 50.000 круна, што би данас рекли - био је “пријетња за националну сигурност” Аустроугарске монархије због дрских упада на њену територију.

Била је то већ легенда у настајању, утемељена на смјелости, части и жртвовању. Далеко изван Дринске дивизије чуло се за његове подвиге, па поста идол и узор младим војницима и старјешинама. Био је права официрска фигура строгог војничког држања. Није се тај гордио и узносио, а ни глумио лажну скромност. Иако свјестан својих дјела, остајао би озбиљан и скроман, мада понешто пријек, посебно на неку војничку траљавост или неодговорност. Иако на прву, налик вуку самотњаку, настојао је бити тимски играч колико год се то могло, па бјеше врло поштован од сабораца, који су се уз њега осјећали полетно и сигурно.

Брзо се сазна да је и наспрам села Бељина, опет добровољно, са десетак својих људи након краћег окршаја заробио два подофицира и 13 војника, а четири су ликвидирана. Послије те акције Мика доби и другу Карађорђеву звијезду с мачевима.

Кад његова јединица појача одбрану Смедерева и ту све задиви својим јунаштвом. Прво је заробио пун понтон њемачких војника, а док је бранио одступницу преко Језаве, у једном моменту оста сам на мосту. Швабе тад полетјеше према њему, узвикујући да се преда. Он их хладно припусти ближе и као јунак из вестерна потеже револвер “наган” и на мјесту уби њемачког команданта, што поколеба остале и натјера у заклон. У борбама 1. септембра швапски гелер му је пребио лијеву руку, па је завршио у болници. 

У новембру започе одступање и страшна албанска страдија. Маџаревић са својих 113 људи 17. јануара 1916. године стиже на Крф. Личили су на духове, услиједио је мучан опоравак. Ту прослави и своју крсну славу Ђурђевдан, а потом његов пук би пребачен на Солунски фронт и то у сектор Кајмакчалана.  И ту је наставио свој стари занат, насилно је извиђао, упадајући у бугарске ровове и доводио заробљенике. Тада се упозна и са престолонасљедником Александром, који му указа велико поштовање и унаприједи га у чин капетана.

На највишем врху Кајмакчалана, Кучковом камену (кота 2525), који је лебдио под облаком, Бугари су још раније направили камено утврђење са тешким митраљезом, који је заковао сваки српски покрет напријед, не дајући ока отворити. Ни тешка артиљерија га није могла укинути, јер се посада повлачила у “пећину” ископану у живом камену, а неколико храбрих српских бомбаша остали су на жицама испод. Подно њега 22. августа 1916. у густом шумарку разматрали су ситуацију командант Солунског фронта француски генерал Сарај, регент Александар и војвода Мишић, не знајући како да откључају та гвоздена врата према Добром пољу. У то, ко без душе, до њих дотрча капетан Маџаревић. Прописно поздрави и без околишања затражи дозволу да с једним саборцем оде и уништи бункер. Регент и Мишић га одмах одбише, јер им би жао да залуду изгубе једног од најчувенијих српских официра, али кад Сарају преведоше шта овај капетан тражи, он то одмах беспоговорно одобри.

Они нису знали да је Маџаревић данима осматрао Кучков камен и открио да се Бугари око подневне припеке повлаче у хлад пећине, вјерујући да нико паметан неће усред бијела дана кад камен гори пузати испред цијеви тешког “максима”. Грешка! Има неко ко хоће - врло паметни капетан Мића. Он одмах са другом Милорадом и доста бомби крену уз једну вратоломну јаругу и обешумљену голет, док су их са зебњом пратили погледима највиши команданти. Успон је био тежак и мало је рећи ризичан, јер сваки закотрљани камен могао их је одати. Пређоше пужући посљедњу чистину и жице, а тад бљеснуше и загрмјеше експлозије бомби. Кад се дим мало разиђе видјеше два српска хероја како се спуштају стрмом литицом, а Мика успут носи и котур телефонске жице на који ће се послије накачити наши везисти и слушати Бугаре.

Доле их Мишић и остали дочекаше са невиђеним усхићењем и честиткама. Генерал Сарај је сузних очију Михаила грлио и љубио и са својих груди скинуо највиши орден Легије части и прикачио на његову прашњаву доламу. Регент Александар понови то исто, качећи му своју Карађорђеву звијезду (трећу по реду), говорећи: “Честитам вам, господине мајоре”. Био је то сигурно један од најрјеђих призора у цијелом Великом рату. Сутрадан је и његов пратилац у акцији, поменути Рафајловић, примио Карађорђеву звијезду.

Крваве борбе

Услиједиле су крваве борбе за Кајмакчалан које је прескупо платила српска војска, а посебно Дринска првог позива. Зар је потребно истицати да је Михаило Маџаревић и ту чинио чуда од јунаштва, јуришајући међу првима у борбу прса у прса. У заузимању Кочобеја 13. септембра тешко је рањен у ногу и руку, али и тада борбу није напуштао до краја, нити је кога обавијестио о  свом рањавању.

Послије лијечења у Бизерти, Маџаревић је у фебруару 1917. поново на челу своје чете и учествује у завршним операцијама пробоја Солунског фронта. До побједоносног повратка у отаџбину смјењивале су се многе крваве борбе, гдје је Михаилова чета редовно ишла као претходница 5. пјешадијског пука.

Коначно дође и крај великој крвавој војни, када је прекомандован у чувени “Гвоздени пук” Моравске дивизије. Они који су радили то што је он радио обично се нису наносали главе, а ето он претече вољом Божијом, а можда га сачува и велика мајчинска љубав која му још 1912. уши амајлију у капу да би јој се жив вратио кући.

Године 1921. постаје најмлађи српски мајор са 27 година, а пензионисан је 10 година касније. Неки аутори данас спекулишу, окривљујући за то краља Александра, међутим и поред најбоље воље Врховне команде његово даљње мирнодопско напредовање са само двије године подофицирске школе није било могуће. А што се тиче краља Александра, њега је Маџаревић изузетно цијенио као саборца и команданта, па ће тако и на прву страну своје књиге ставити његов портрет са натписом “Наша узданица”. Између два рата, као још млад човјек, отац породице, радио је у шећерани и на неким другим пословима. Политику није марио, мада су се странке отимале око њега, настојећи да се “огребу” о његов велики углед и славу.

Некако наговорен од пријатеља, Мика је скупио фељтоне Димитрија Марковића, настале по његовом казивању и објављиване у дневном листу “Правда”, па је по њима 1933. сачинио књигу “Кроз сјај и сенке рата”. У предговору је написао да ће књига бити умјесто воштанице палим српским војницима који кроз њу говоре.

Послије априлског слома 1941. одбио је функцију команданта српске жандармерије на понуду Недића и Љотића. Ускоро је интерниран у бањички, а потом логор Осамбрик (офлаг. 5-ц). По окончању рата из Њемачке 1950. прелази у САД, јер се не жели вратити у земљу под власт комуниста. Чуо је шта се ради са његовим саборцима, попут премлаћивања до смрти мајора Гавриловића или малтретирања и понижавања остарјелог војводе Бојовића.

Ово није само сторија о ратном путу једног неустрашивог хероја и прегаоца, већ истина о многим српским јунацима који својом крвљу и костима ударише темеље Југославији, да би их потом комунисти побрисали из јавног живота и гурнули у заборав. Требало је направити простор за “највећег сина наших народа”, онога који је као каплар био у злогласној 42. Вражјој дивизији из Загреба, која је Мачву и Подриње у црно завила (М. Јокић 1992). Оног грандоманског диктатора који је за себе приграбио атрибут творца Југославије. Оног “генијалног стратега” којег су још у Јајцу 1943. од аустријског каплара унапредили у чин маршала.

Кад човјек одшути мало сам са собом над овим чињеницама, неминовно осјети стид, али и гњев што генерације Срба нису знале и још увијек не знају довољно о стварним јунацима и родољубима свога народа.

Командос

Михаило је био нешто виши од средњег раста, црнокос, смеђих очију, брчића његованих, лица правилног и озбиљног, можда и сувише за своје године. Лијепо грађен и витак па му је униформа стајала као саливена, просто је пуцао од енергије коју је вјежбом одржавао. Зато бијаше спретан и окретан као мачка, а кад се томе дода прирођена луцидност, стрпљивост и моћ запажања, уз изражену храброст, те умијешност у командовању, онда сте пред собом имали једног врхунског специјалца - командоса, речено данашњим језиком.

Смрт у Висконсину

Михаило се 1919. године оженио Видосавом - Видом из Бијељине, кћерком тамошњег проте из Батковића Цвијетина Шавића. Имали су троје дјеце: сина Момчила (1920-1983), кћер Љубицу (1922-2000) и кћер Душанку (1924-1983). Током свог боравка у Америци редовно се дописивао са породицом, помагао их материјално, очекујући да се једном окупе. Преминуо је 20. фебруара 1965. у Висконсину, држава Илиноис и сахрањен на гробљу уз српски манастир у Либертвилу, гдје су тад почивали и владика Николај Велимировић, краљ Петар Други и Јован Дучић.

Пише: Драган Мијовић

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    Vlahovljak 29.01.2024. 11:45
    "Кад човјек одшути мало сам са собом над овим чињеницама, неминовно осјети стид, али и гњев што генерације Срба нису знале и још увијек не знају довољно о стварним јунацима и родољубима свога народа."

    Mislim da se autor ovim dotakao same srži i uzroka svog zla koje nas kao narod prati.
Повезане вијести
Момо Капор: После љубави Момо Капор: После љубави
Борисав Станковић - Оживио унутрашњи свијет жене, њене страхове и жеље Борисав Станковић - Оживио унутрашњи свијет жене, њене страхове и жеље
Живот и мисија Матије Бана, академика, дипломате, Србина, католика Живот и мисија Матије Бана, академика, дипломате, Србина, католика
Најчитаније
  • Сутра хуманитарни базар за Веру на Тргу Србија
    8h 13m
    0
  • У Дрини пронађено тијело несталог Д.Т.
    10h 4m
    1
  • Одржан годишњи концерт КУД-а "Братство" из Војковића (ФОТО)
    23h 48m
    0
  • Четири године од смрти доктора Лазе: Илиџа памти своје јунаке (ФОТО)
    9h 5m
    0
  • Млади уређивали терен за одбојку на пијеску и некрополу стећака
    7h 3m
    0