Franc Kafka je rođen u julu 1883. u kvartu Praga. Današnja lijepa prestonica Češke Republike u Kafkino vrijeme pripadala je velikoj Austrougarskoj monarhiji. Kafka se od mnogih pisaca razlikuje po tome što je njegovo ime poznatije od njegovih dela.
Kafka je bio opterećen detinjstvom i strašnim posledicama koje je ono imalo na njegovo shvatanje života. Oca Hermana Kafku doživljavao je kao hladnog i neosetljivog. Porodica se u više navrata selila. Pohađao je osnovnu školu do desete godine, a zatim gimnaziju. Uvek je bio odličan đak koga su nastavnici hvalili. Oni su, međutim, u Francu budili samo mržnju i strah. Tokom školovanja, za njega su bili značajni samo njegovi školski prijatelji. Trećinu vremena u školi, učenici su provodili učeći grčki i latinski. Drugi predmeti bili su matematika, geografija, istorija i veronauka. Dok je pohađao gimnaziju, glavni problem u Pragu bio je - pitanje jezika. Govoriti njemački značilo je podržavati Carstvo i biti neprijateljski nastrojen prema Česima. Međutim, Kafka nije sam odlučio da pohađa njemačku školu. Tamo su ga poslali. Iako njegova porodica nije praktikovala jevrejsku veru, svi su znali za Kafkino poreklo.
Stanovnici koji su govorili njemački napredovali su u životu, što je i bio naum vlade. Takav sistem nije se dopadao patriotskim Česima. U takvom je ambijentu Kafka odrastao. Kontradiktornost mu nije bila strana. Proniknuo je u srž korupcije, nepotizma i nepravde. Na prelijepim ulicama Praga, gde se Mocart ponosito šepurio, a arhitekte nadmašile same sebe u projektovanju velelepnih zgrada, stanovnici ovog grada bili su nezamislivo rastrzani. Kafka je u svojim delima dočarao njihovu teskobu, i pomogao im je da je osvijeste i razumiju.
Kafka je možda mrzio školu, ali je, na sreću, među učenicima imao inteligentne prijatelje koji su dijelili njegova interesovanja. Naročito se vezao za Huga Bergmana, s kim se družio od prvog razreda osnovne škole. Bergman je uvek bio najbolji đak i s lakoćom se snalazio u svim akademskim institucijama koje su pohađali.
Bio je i posvećeni Jevrejin i cionista. Smatrao je da Jevreji treba da osnuju svoju državu u Palestini, obećanoj zemlji koju im je Bog dodijelio. Kafka mu se po tom pitanju suprotstavljao, ali takva neslaganja nisu uticala na njihovu bliskost. Njih dvojica su do kraja života ostali prijatelji. Sa četrnaest godina, Kafka je Bergmanu najavio da će postati pisac.
Kafka i njegovi prijatelji bili su okruženi samo muškarcima. Sretali su žene, ali su one ili pripadale njihovim porodicama, pa su, samim tim, bile nepristupačne, ili su to bile žene sa ulice, lako dostupne mladićima iz srednje klase. Kafkina osetljiva priroda bila je osuđena na težak život svuda i u svim uslovima. Međutim, njegov život u Pragu bio je noćna mora. Poslije gimnazije upisao je studije prava. Kada je reč o kvalitetu predavanja, Univerzitet u Pragu je, kao i bilo gde drugde, bio na niskom nivou.
Za Kafkino obrazovanje nisu bile zaslužne institucije, već lični napori i druženje sa ljudima kao što su Polak i Brod. Poletni Brod je bio čvrsto uvjeren u talenat svog prijatelja, kao i u to da je život dragocen. Da nije bilo Broda, Kafkina djela vjerovatno nikada ne bi bila otkrivena javnosti.
S diplomom doktora pravnih nauka u džepu, Kafka se zaposlio u jednoj firmi za osiguranje. Trebalo je da osijeća zahvalnost, ali Kafku je i dalje interesovalo samo pisanje. Poslije šest meseci, daje otkaz i zapošljava se u državnom osiguravajućem društvu, gde se radni dan završavao u jedan sat. Tako je, tokom poslepodneva, mogao da se posveti pisanju. Svoju glavnu brigu je riješio - zarađivao je dovoljno za život, a pola dana je mogao da provede pišući.
Međutim, sati provedeni u kancelariji škodili su Kafkinom fizičkom i duševnom zdravlju. Pisac je po prirodi već bio sklon depresiji. Svoj posao je dobro radio. Međutim, smatrao je da birokratski sistem, pun korupcije, ljenčarenja, ulizivanja i nepotizma, razara dušu. Ipak, da se nije bavio tim poslom, možda nam ne bi ostavio dragocena dela.
Zahvaljujući Brodu, objavljene su dvije Kafkine pripovetke. Proces pisanja tri romana po kojima je danas poznat - bio je dug i mukotrpan. Kafka je patio u društvenim uslovima u kojima je živeo, ali i u krugu porodice. Jasno je da su njegova dela inspirisana ličnim iskustvom, a ipak, u njima nema ničeg ličnog. Njemu je samo dijelo bilo važno.
U Kafkinom daljem životu postojala su dva problema koja su ga mučila i s kojima nije uspijevao da se izbori. Nažalost, rano je napustio svet, i za sobom nije ostavio obiman opus.
Prvi problem bio je zdravstvene prirode. Nikada se nije osećao zdravim, a bio je svestan veze između svog duševnog i fizičkog stanja. Znao je da mu je potrebna zdrava ishrana i fizička aktivnost. U to vreme, na nemačkom govornom području, fizičko zdravlje bilo je izuzetno važno, kao način dokazivanja superiornosti germanske rase. Kafka se podvrgavao posebnim vežbama i režimu ishrane.
Međutim, u tome je bio ekstreman. Njegova porodica ga je gledala kako žvaće svaki zalogaj hrane mnogo duže nego što je uobičajeno. Zapravo, slijedio je savijete jednog američkog lekara čiju je knjigu pročitao.
Ako je religija sljedbenicima nametala stroga odricanja, Kafka je smatrao da on može da podnese i veća lišavanja. Njegova volja bila je dovoljno snažna. Tuberkuloza ga je napala neočekivano. Posle svih napora kojima je izlagao svoje telo, sasvim je logično da nije imao snage za borbu protiv ove bolesti.
Njegov drugi veliki životni problem ticao se žena. Često se zaljubljivao i čeznuo je za srećnim bračnim životom. Međutim, žene koje je voleo za njega su odmah postajale nepristupačne boginje, kojih on nije dostojan. Sebe je uvek doživljavao kao ružnog, dok je, u stvari, bio visok, lep, pa i privlačan. Svi koji su ga upoznali govorili su o njegovoj plemenitoj prirodi, ljubaznosti, taktu i smislu za humor. Začudo, bio je i izuzetno praktičan u svakodnevnim poslovima i mnogima je pomogao dobrim savetima.
Zamalo nije stupio u brak sa dvije žene. Felice Bauer je bila jedna od njih. Čuvala je njegova pisma do kraja života. Međutim, tek što bi veza počela, pretvarala se u neku vrstu komplikovane noćne more, kakve njegove priče tako dobro opisuju. Na kraju bi on našao razlog za raskid.
Osim poteškoća u ličnom životu, Kafka je proživio strahote Prvog svetskog rata. Nije bio sposoban za vojnu službu, ali izgubio je prijatelje. Iznenađujuće je to što u Kafkinim delima ne nalazimo neposredni odraz užasnih događaja u njegovom životu.
U središtu njegovog interesovanja bio je pojedinac. Izričito je odbijao da posmatra svet kroz prizmu masovnih pokreta, vijerovanja, rase, nacionalnosti, ili čak rata. U njegovim delima nema ni traga od ličnog života. Isticao je činjenicu da pojedinac najbolje poznaje samog sebe i da pravu životnu bitku vodimo sa sopstvenom ličnošću i ljudima iz svog okruženja.
Kafka je napisao roman pod naslovom Amerika, iako nikad tamo nije boravio. U njemu pratimo borbu jednog mladića koji pokušava da započne novi život u novom svetu. Međutim, radnja bi mogla da se odvija bilo gde. U toj knjizi, nacionalna pripadnost, materijalni uspeh i položaj, sasvim su nevažni. Riječ je o čoveku koji, po dolasku u novu zemlju, raspakuje kofer i nastavlja da bude ono što jeste, u univerzalnom i ljudskom smislu.
Napisao je mnoge pripovetke, među kojima su dve duže, Preobražaj i U kažnjeničkoj koloniji. Ova dva dela užasnula su mnoge čitaoce; odlikuje ih hladna i bezosijećajna ravnodušnost kojom pisac opisuje zastrašujuće situacije. Kada je Kafka pisao, blijedele su sve pometnje i poteškoće u njegovom životu. Samo nekolicina pisaca može da mu parira u smelosti, jasnoći i preciznosti u pisanju.
U Zamku i Procesu, junaci su skromni pojedinci uhvaćeni u zamku sistema. Oni sistemu prilaze sa zdravim razumom, a suočavaju se s njegovom apsurdnom bezizlaznošću. Kafka pruža zadivljujuću sliku funkcionisanja sveta.
Kod četrdesetogodišnjeg Kafke koji je bio na samrti uselila se devetnaestogodišnja Jevrejka kako bi ga njegovala. To je, bez sumnje, bio jedan od najsrećnijih perioda njegovog života. Dora Dijamant bila je jedina osoba sa kojom je osećao slobodu da bude ono što jeste.
Kafkina bolest je u to vreme bila neizlječiva i od nje se bolno umiralo. Pisac nije mogao da guta ni mršave obroke koje je naručivao. Umro je 3. juna 1924. u austrijskom sanatorijumu, a sahranjen je u Pragu, nepoznat javnosti.
Na sreću, tu je bio marljivi Maks Brod, koji se do tada već proslavio mnogim objavljenim knjigama. On je uvek bio svijestan činjenice da je Kafka jedinstven autor. Da bi se svijet uverio u to, Brod se posvetio uređivanju i objavljivanju Kafkinih dela. Napisao je, takođe, prvu Kafkinu biografiju u kojoj pruža dragocijen i veoma ličan portret svog prijatelja.
Nije čudno što su nacisti, po dolasku na vlast, zabranili Kafkine knjige. Hitlerov apsurdni, smrtonosni sistem bio je oličenje onih sistema s kojima se susreću Kafkini junaci. Ipak, njegove knjige prevedene su na engleski i druge jezike i postepeno su prodrle u glavne tokove svijetske književnosti. Danas je jasno da nijedan umetnik ili čovek koji ispituje univerzalne vrednosti - ne može da zanemari dela i viziju zadivljujućeg Franca Kafke.
Kafka je bio posvećeni pisac koji za života gotovo ništa nije objavio. Maks Brod je priredio i objavio dela posle njegove smrti, a njih možemo da podelimo u tri kategorije: „razno", pripovijetke i romani. Razno: Kafkini dnevnici nisu bili namenjeni javnosti. Međutim, budući da rasvetljavaju njegovu izmučenu ličnost, ipak su objavljeni. Čitajući ih, treba imati na umu da ljudi u dnevnicima češće pišu o svojim patnjama nego o radostima.
Pisma koja je pisao dvema ženama, Felici Bauer i Mileni Jesenskoj, takođe su objavljena, otkrivajući čitaocima nežnu stranu njegovog karaktera.
Pripovijetke su dostupne u brojnim izdanjima i uključuju dvije duže novele. Preobražaj je priča o čoveku koji se pretvara u bubu i o posledicama te metamorfoze na njegovu okolinu. U kažnjeničkoj koloniji je neobična priča o spravi za mučenje i njenom briljantnom funkcionisanju. Izumitelj te sprave diči se njenom efikasnošću, poput pekara ponosnog na svoj ukusni hleb.
Kafka je napisao tri romana, čija nedovršenost ne umanjuje njihovu veličanstvenost. Amerika je njegov prvi roman koji sadrži pomalo komične delove. Iako junak prolazi kroz razne nevolje, ovo delo ima toplinu i šarm. Kafka nikada nije bio u Americi, ali u ovom romanu opisuje obećanu zemlju, za koju se ispostavlja da je veliki izazov. U Zamku pratimo put čoveka koji se tamo zapošljava. Kakav je to posao i ko su njegovi poslodavci, ostaje misterija. Napori junaka da postigne uspeh dočarani su nizom bogato razvijenih, apsolutno ubedljivih i očaravajućih scena.
Najzad, u Procesu reč je o čoveku koji je uhapšen na osnovu nejasnih optužbi. On ulazi u beskonačnu bitku sa namerom da shvati kako se našao u toj situaciji i kako može doći do optužbe. Baš kao i junak, čitalac sve vreme oseća da je riješenje nadohvat ruke. Razriješenja nema, ali je ovo dijelo putovanje na koje se vrijedi otisnuti.
Suštinu Kafkinog stvaralaštva nalazimo u pripovijeci Preobražaj. Posle čitanja ove knjige, mnoga literarna, dramska i filmska ostvarenja, postaju nam danas jasnija. Zamak nije dovršen, ali je tako snažno napisan da čitalac, u silnoj želji da junak ostvari svoje naume, postaje deo same priče. Savršena jasnoća kojom je Kafka pisao čini njegova dela lakim za čitanje i razumijevanje. Utjehu nalazimo u saznanju da njegovi junaci nikada ne odustaju.
