Злогласна Фрацетићева Црна легија вршила је велике покоље српског живља на простору Романије у Другом свјетском рату.

Kрећући се из правца Сарајева, Црна легија је на подручје Сокоца стигла почетком фебруара 1942. године, гдје се стационирао један дио усташких снага, док је остатак наставио даље ка Хан Пијеску и Власеници, палећи куће, пљачкајући имовину и убијајући редом невино становништво. 

Куће породица Симовић налазиле су се на њиховом имању Редушњак, а након сазнања о покољима и звјерствима у околним селима, напуштају куће и крећу у збјегове према селу Боговићи у зиму 1943. године.

Средином децембра, још увијек су били у збјегу, а романијска зима је била све суровија, па донесе одлуку да наложе ватру, угрију се и преспавају у једној долини у Кладама, несвјесни да се недалеко, у Чавчева пољу налазиле усташе.

Усташе су са својих осматрачница примијетиле дим и кренуле у том правцу.

Како се приближавала ноћ Крсто и његов брат Лазар Симовић изашли су из долине да запале цигару и да  осмотре има ли неке опасности. Кроз оближње смреке и шумарке примјетили су да их усташе опкољавају. Одмах су отрчали да обавијесте остале, а једини Крсто, који није имао дјецу и породицу, успијева да побјегне из долине, иако су усташе пуцале за њим. Кроз његов капут прошло је 19 метака, али га ниједан нио окрзнуо.

Остале сељане, с обзиром на то да су имали породице и малу дјецу, усташе Црне легије, којима су предводили и командовали Амид Јусић из села Граовци код Кисељака и Ибро Дураковић из Фоче, хватају.

У току вечери Крсто се враћа до долине, међутим, не затиче никога, па одлази у село Боговиће. Била је то сурова зима са много снијега, у Боговићима је било много избјеглих, а хране веома мало. Харао је трбушни тифус од којег је и он оболио, а након извјесног времена Нијемци су их одводили у логор у Фочу.

Једини спас из логора је био прелазак преко Дрине, а онај ко је могао држећи се за сајлу прећи преко на другу страну ријеке Дрине, био је слободан. С обзиром да су били исцрпљени болешћу веома мали број логораша је успио да пређе, а да не заврши и оконча живот у таласима Дрине.

Крсто, иако исцрпљен болешћу, са свега тридесетак килограма, успио је прећи Дрину и докопати се слободе. 

Сам, не знајући куд, одлази на Романију и на Редушњаку  налази спаљене и порушене све куће Симовића.

Након завршетка Другог свјетског рата почео је трагати за посмртним остацима породице у предјелу у којем су их усташе опколиле и похватале. Након скоро двогодишњег трагања,  успијева пронаћи кости у дну једне долине, у близини мјеста гдје су похватани. Ту, поред  једног стабла налази омањи костур, свезан жицом, за који је претпостављао да припада 14-годишњој Драгици, коју су усташе вјероватно силовале.

Све кости је сакупио и сахранио у заједничку гробницу на гробљу на Равној Романији.

Фото: zlocininadsrbima.com

Тог дана страдало су Данило Симовић (40), Анђелка Симовић (48), Драгица Симовић (14), Аница Симовић (7), Милисав Симовић (7), Љубисав Симовић (5), Лазар Симовић  (33), Илинка Симовић (25), Обрен Симовић (6), Милојка Симовић (4), Станојка Симовић (3), Кристина Војиновић рођ. Симовић (24), њен муж Мирко Војиновић (37) и њихово четворо дјеце узраста од једне до седам гoдинa.    

За овај злочин, као и за друге злочине на простору Романије, суђено је Амиду Јусићу и Ибри Дураковићу, међутим, о исходу суђења се не зна, с обзиром на то да медији нису извјештавали.

О нивоу свирепости усташа Црне легије говоре подаци да је међу жртвама погрома 1942. године било највише жена и дјеце различитог узраста. О њиховој свирепости готове и подаци о постојању логори за жене и дјецу, у којим су примјењиване такве методе звјерског убијања и мучења да им се у историји тешко може наћи пандан.