Надија Голубовић је талентована 12-годишња дјевојчица из Сребренице која се истовремено бави фудбалом и кошарком, а због немогућности да се у родном граду бави спортом, принуђена је на честе одласке у Сарајево, Зеницу и град Љубовију у Србији гдје тренира кошарку.

Надија је у разговору за Klix открила како је бити у тијелу 12-годишњакиње која свакодневно ужива у чарима спорта, али и колико је тешко стизати све те обавезе с обзиром на то да спортске активности обавља у три различита града – Сарајеву, Зеници и Љубовији.

На почетку разговора истакла је да се још увијек не може одлучити између фудбала и кошарке те да оба спорта подједнако воли, што је само још један доказ какву страст према спорту осјећа ова дјевојчица из Сребренице.

– Кошарку тренирам у КК Љубовија у Србији, фудбал у СФК 2000 Сарајево и играм за омладинске селекције фудбалске  репрезентације БиХ. Фудбал сам завољела од малих ногу, понајвише захваљујући рођацима који се такође баве овим спортом, али морам рећи и да много волим кошарку те да је тешко изабрати који спорт ми је дражи – истакла је Надија.

Ужива у сваком тренутку

Иако њен ритам живота није нимало једноставан, Надија каже да ужива у свим активностима и да јој је најважније да је везана за спорт. Такође, открила је да три пута седмично иде у србијански град Љубовију, гдје тренира кошарку и да је то најближи женски кошаркашки клуб у окружењу.

– С обзиром на то да у окружењу нема ниједан женски кошаркашки клуб, принуђена сам да идем у Србију и тамо се бавим кошарком, а у Сарајеву срећом имам родбину па ми послије школе није проблем отићи у главни град и тренирати знајући да ми они пуно помажу у томе. Не мислим да ми је напорно, најважније ми је да сам везана за спорт. У Љубовију идем три пута седмично како бих тренирала кошарку, викендом играм утакмице, а иначе играм на позицији плејмејкера. Што се тиче фудбала, ту заузимам голманску позицију и за сада ми успијева да све то организујем и да стижем на све обавезе – каже саговорница.

Њен отац Ариф истакао је да ће у наредном периоду његова кћерка морати донијети одлуку између фудбала и кошарке, а и он сам је истакао да ће то бити изузетно тешко.

Отац каже да уопште није битно да ли ће његова кћерка постати професионална спортисткиња у будућности и да је најбитније да се она правилно физички и ментално развије, што је вјероватно и најбољи начин да се овој талентованој дјевојчици пружи подршка.

– Као сваки родитељ желим да моје дијете успије у животу, ми мислимо да је дошло вријеме у којем се дјеца све мање баве спортом и сваки вид спорта је добродошао дјетету у развоју. Ех сад, да ли ће она постати изврсна спортисткиња, то је небитно у крајњем случају, најбитније је да она постане добар човјек, а кроз спорт се може допринијети како физичком тако и менталном здрављу. Она ће имати нашу подршку, као и до сада, а да ли ће успјети у томе, то је тешко претпоставити, јер је потребно много среће, као и да се поклопе неке ствари. Опет кажем, најбитније је да се развије у доброг човјека. Можда ће и најтеже бити да се одлучи између два спорта, јер када дође средња школа, сигурно неће моћи стизати све то – каже Ариф.