Дејан Јокановић иде у другом правцу. Намјерно, тихо и тврдоглаво – онако како се у Херцеговини раде најважније ствари. Док многи данас одлазе, гледају према границама и далеким градовима, Дејан се вратио из Канаде родном дому, тамо гдје срце лакше куца. Вратио се у Требиње, у Херцеговину, на село Требијова, тамо гдје камен зна презиме, а кућа памти име сваког ко је у њој заплакао или се обрадовао.
Док други напуштају огњишта и допуштају да им куће обрасту у драчу и шипражје, Дејан је одлучио да обнови родну кућу – и с њом обнови сјећање, ред и завјет. Обнова је почела 11. новембра 2025. године.
- Ово ми је, искрено, најрадоснији дан у животу, одмах послије рођења мог сина Божидара - рекао је Дејан. И у тој реченици стане цијела једна филозофија: дијете и кућа, наставак и коријен. Ова кућа није обична грађевина. У њој је рођен његов ђед Божидар, прије њега прађед Шћепан, па чукунђед Периша, па чукунчукунђед Раде…
Генерације које се нису уписивале у књиге, него у зидове. Код нас у Херцеговини зна се: није човјек онај који само роди дијете, него онај који сачува огњиште да дијете има гдје да се врати. Ако се огањ угаси – све се гаси. Зато је овдје важно да се традиција преноси с кољена на кољено, као икона, као крсна слава, као ријеч која се не заборавља. Дејана за ову кућу вежу успомене из дјетињства: љета дуга као дани без школе, зиме уз ватру и приче које су мирисале на дим и хљеб. Посебно мјесто у тим сјећањима заузима дједов брат Мирко – човјек коме, како се у народу каже, треба устати па га споменути. Младић који је рано преузео улогу оца и извео на пут тринаесторо дјеце у кући Јокановића: десеторо од оца Шћепана и троје од стрица Владимира. Кажу да је био строг, али правдан – а то је у овим крајевима највиша могућа похвала. Првог дана обнове срушене су двије ластавице.
- Морамо ово да средимо, да зидови дишу заједно са кровом - рекао је Дејан док је показивао гдје ће ићи церклаж. Тај камени вијенац повезаће зидове старе, по једној верзији, више од 200 година, а по другој и читавих 300.
Нико са сигурношћу не зна када је породица прешла из старе куће „Изабријега“ и подигла ову на „Окрчини“. Али се зна да је овдје живот остао – и да му се увијек враћало. Кућа је проширена тридесетих година прошлог вијека. Прађед Радован, Шћепанов брат, који се никада није женио и који је дуг низ година радио у америчким рудницима, по повратку из свијета уложио је све што је имао – у кућу. Заједно са братићем Мирком надоградио је „велику собу“, ону у којој се данас окупља поглед и тишина. Та соба има деведесет година; подигнута је 1935. године и памти и пјесму и сузу.
- Ево, Божо, види – свака даска има своју причу. Пази да не погријешиш са ексером - рекао је Дејан свом сину док су заједно подизали греде. „Нову шталу“ дјед Мирко је саградио послије Другог свјетског рата, у временима када се имало мало, али се знало шта је нужно.
Није се тада градило ради љепоте, него ради опстанка. Али оно што ову обнову чини посебном јесте Дејанов свакодневни труд: он прати и биљежи све што се ради, од најмањег чавла до највеће греде. Сваки камен, свака даска имају свој запис, своју причу.
- Морамо записати све, да и наши праунуци виде како се кућа обнавља - каже Дејан.
И што је можда најважније – Дејан на Требијовима окупља родбину и пријатеље, оне који су некада трчали по дворишту, оне који су одрасли уз приче о кући и људима који су овдје живјели. Заједно поново дају живот старим зидовима, заједно одржавају огњиште. Данас, док Дејан обнавља кућу, не обнавља он само зидове. Он враћа дуг прецима и оставља путоказ сину Божидару.
- Божо, запамти – ово је наш дом, наш камен, наше име - говори му док подижу греду. Да зна ко је, одакле је и зашто се вриједи вратити. Јер није човјек изгубљен онај који оде – изгубљен је онај који заборави. И зато ова обнова није само грађевински посао. Ово је тихи, херцеговачки одговор времену. Док други одлазе – Дејан се вратио. А кућа је, као да је знала, поново продисала, под бригом руку, сјећања и љубави.
И таман кад смо се припремали да текст приводимо крају, јавио нам се Дејан: Данас сам се родио данас, брате! Ријечи не могу описати овај осјећај“, рекао је с осмијехом.
Рекао је: „Каже мени мој Божо, мој син, требаћемо тата однијети иконе на село…“ – па одмах додао: „Ајмо одмах, тата, и да окадимо кућу! Унио је икону Светог архиђакона Стефана на огњиште. Срце ми је заиграло.
- Нека нам је свима ова обнова на здравље и спасење - додао је Дејан.
И тако, док се прашина с вjетром сјединила, а зидови, стари и нови, једни уз друге тихо шапућу приче о прецима, схватиш да није само кућа обновљена. Обновљена је душа једног рода, оживјело је огњиште, оживјела је прича која ће се преносити с кољена на кољено.
Дејан, с оним својим тихим, упорним смијехом, стоји на прагу и гледа како се сунце огледа у свјежим прозорима.
- Бољи су зидови кад их људи воле - каже он, а у његовом гласу чујеш и дјететов смјех и шум старих стабала. И кућа, ето, као да је зна, поново подигла главу.
Тишина је постала топлина, празнина – радост, а сваки камен, свако дрво, свака дасака постала је свједок љубави и трајања. Јер у Херцеговини није човјек онај који иде далеко, него онај који зна зашто се враћа. А кад се вратиш – свака кућа ти се клања, сваки камен ти се поклони, свака прича ти шапне: „Добро дошао кући, синко.“
И тако, у тишини која је гласнија од било које ријечи, остаје само огњиште које ће брзих дана бити умивено ватром, и прича.... Прича која никад не престаје. Као што би рекли наши стари: „Док год се огњиште не гаси, траје и живот. А живот, побратиме, траје и кад нас нема.“
Аутор: Ратомир Мијановић
