Битка за Кајмакчалан, вођена од 12. до 30. септембра 1916. године на Солунском фронту, једна је од најтежих и најзначајнијих битака српске војске у Првом свјетском рату.

Снаге Краљевине Србије, уз велике губитке, успјеле су да савладају добро утврђене бугарске положаје и освоје врх Свети Илија, на 2.524 метра надморске висине.

Кајмакчалан је због свог стратешког положаја међу Србима остао упамћен као „Капија слободе“, јер је након победе српска војска први пут закорачила на територију своје отаџбине. Бугари су га, верујући да је неосвојив, називали „Борисов град“.

У тешким борбама врх планине Ниџе је више пута прелазио из руке у руку, да би Дринска дивизија, ојачана пуковима Дунавске дивизије, у страховитом налету коначно овладала Кајмакчаланом 3. октобра 1916. године, што је била прва побједа српске војске послије повлачења преко Албаније.

Заузимање утврђеног врха Кајмакчалана, српска војска платила је великим жртвама.

Жестоке борбе вођене су 25. септембра 1916. године, када је Дринска дивизија, уз снажну артиљеријску подршку, успјела да освоји Кајмакчалан. Врх је током посљедњих дана битке више пута прелазио из руку једне у руке, да би га српска војска коначно заузела 30. септембра.

Први су на коту стигли добровољци – четници војводе Вука Поповића.

Борбе су настављене и за околне висове, а падом Сиве стене бугарска одбрана на овом дијелу фронта је сломљена. Неколико седмица касније, 19. новембра 1916. године, српске и француске снаге ушле су у Битољ, чиме се српска војска, послије готово годину дана, поново нашла на територији отаџбине.

У борбама на Кајмакчалану српска војска имала је око 4.800 погинулих и 2.000 несталих војника, док је из строја укупно избачено око 30.000 бораца.

Битка за Кајмакчалан била је прва велика побједа реорганизоване српске војске на Солунском фронту. Она је вратила борбени дух војницима и показала да српска војска, упркос огромним губицима и повлачењу преко Албаније, није уништена и да и даље представља значајну војну снагу.

Победа на Кајмакчалану зауставила је бугарску офанзиву и створила услове за наставак савезничких операција, које су у новембру 1916. године довеле до ослобођења Битоља. Тиме је ослобођен и први део територије Краљевине Србије након повлачења преко Албаније.

На врху Кајмакчалана данас се налази спомен-капела Светог Петра, а у костурници почивају посмртни остаци српских војника страдалих у борбама. На капели стоји посвета Александра Карађорђевића:

„Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.“

Кајмакчалан је остао један од најснажнијих симбола страдања, храбрости и повратка српске војске у отаџбину.