На Кајмакчалану је 12. септембра 1916. године у Првом свјетском рату почела успјешна офанзива српске војске против Бугара и Нијемаца.
У тешким борбама врх планине Ниџе је више пута прелазио из руке у руку, да би Дринска дивизија, ојачана пуковима Дунавске дивизије, у страховитом налету коначно овладала Кајмакчаланом 3. октобра 1916. године, што је била прва побједа српске војске послије повлачења преко Албаније.
Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је прва српска армија, уз велике губитке, успјела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одбацујући Бугаре према Мариову, гдје је потом постављена нова линија одбране.
У овим бробама страдало је око пет хиљада српских војника.
Након побједе Срба, бугарски генералштаб није успио да на вријеме да наређење за повлачење трупа тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство.
По заузећу Кајмакчалана, Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића, записао је у свој дневник:
- Одмах по заузећу Кајмакчалана извео сам своју батерију на вис, где сам видео чудан и страшан призор. По рововима лежали су мртви Бугари, све један на другог наслоњени и са пушкама у рукама. Дијелови тијела били су разбацани по оном платоу виса. Виде се људи без ногу, без руку, главе, стомака. Остала је маса рањеника која запомаже или су у самртном ропцу. То су унакажене и разнете трупине људских тела, које најбоље сведоче о грозотама, некултурности и варваризму ратова.
