Данас се навршава 28 година од убиства четворочлане српске породице Радосављевић у Дарувару - једне од четири најмонструозније ликвидације цијелих породица у Хрватској током рата деведесетих година прошлог вијека, извршених због њихове етничке припадности, саопштио је Информационо-документациони центар "Веритас".

Припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, убио је 25. фебруара 1992. године Радету Радосављевића (36), његову супругу Јованку (32) и њихове малољетне синове Дејана (14) и Ненада (10).

Мудри је у униформи војног полицајца тог дана у 19.15 часова дошао у кућу Радосављевића и током вишечасовног разговора са власником, мотивисан чињеницом да је ова породица српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака, пуцајући им у главе.

Пошто је 14-годишњи Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку.

Затим је тијела мртвих Радосављевића сложио по поду трпезарије једно до другог, те их минирао пластичним експлозивом, што је проузроковало њихово комадање и оштећење цијеле куће.

Убица је из куће Радосављевића украо видео-рекордер и даљински управљач и поклонио их својој дјевојци Тајани Биљан.

Он је 7. јануара 1994. године пред Окружним судом у Бјеловару проглашен кривим за четири убиства, кривично дјело против опште безбједности и крађу, те осуђен на јединствену казну од 13 година затвора коју му је Врховни суд преиначио на 15 година затвора.

Убица је током кривичног поступка тврдио да се на ликвидацију Радосављевића одлучио након што му је његов командир Мирослав Губеровић у једном локалу, у који је навратио и Радосављевић, рекао "да мора ликвидирати тог смрада", те му је у ту сврху на располагање дао аутомобил и припадника њихове јединице Мирослава Моулиса да му покаже Радетову кућу.

Упркос томе, за овај злочин оптужен је и осуђен само Јожица Мудри, и то за класична кривична дјела, али не и за ратни злочин.

Радетин отац Петар и сестра Милица, као и Јованкина мајка Пела Медаковић су, по правоснажности пресуде, поднијели тужбе против Хрватске ради накнаде штете.

Међутим, тужбе су одбачене, а породицама жртава наложено да надокнаде трошкове у оба парнична поступка - укупно 26.300 евра.

Општински суд у Дарувару, пресудом из јуна 2007, коју је потврдио и Жупанијски суд у Бјеловару, одбија захтјев Радетине сестре, јер је у међувремену отац умро, уз образложење да у тренутку смрти није живјела са братом и његовом породицом, те да јој не припада ни право на нематеријалну штету као насљедници оца Петра.

Исти став заузели су и Врховни и Уставни суд Хрватске, а с обзиром на то да је изгубила спорове, судови су пресудили да она држави надокнади трошак парничног поступка од око 25.000 евра.

Јованкина мајка Пела Медаковић тужила је Хрватску за надокнаду штете због убијене кћери и два унука, темељећи одговорност државе на чињеници да је војник-убица дјело починио оружјем чији је власник држава Хрватска.

Иако је Општински суд у Загребу, као првостепени, прихватио Пелину тужбу, Жупанијски суд у Загребу, као другостепени, закључио је да "штетна радња није ни у каквој вези са обављањем војне службе" и одбио Пелину тужбу у цјелости, истовремено је обавезујући да држави плати парничне трошкове од око 1.300 евра.

Како истичу у "Веритасу", убица је одавно изишао из затвора и данас живи у Дарувару као "угледан домаћин" и "заслужни учесник домовинског рата" и не пропушта прилику да се Милици приликом сусрета насмије у лице.

Осим ликвидација трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. године и четворочланих породица Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујић из Церне код Жупање у фебруару 1992. године, убиство четворочлане породице Радосављевић из Дарувара спада у најмонструозније у рату деведесетих година на подручју Хрватске и Републике Српске Крајине због њихове етничке припадности.