Данас се навршава 30 година од када је такозвана Армија БиХ гранатирала територију Републике Српске из правца Игмана, Храснице и Бутмира и на аутобуској станици у општини Илиџа убила 10 и ранила 33 српска цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди, а најмлађа жртва овог свирепог масакра био је тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић.

Његовог имена на споменику убијеној дјеци Сарајева нема. За сарајевске власти он није био дијете. Његова мама не зове се Мунира, нема четири хиљаде мјесечних примања, не вози џип, није медијска звијезда и нема привилегију да утиче на државна питања, нити се њени ставови преносе као ударна вијест многих медија.

Заправо, ми не знамо ни како се зове Слађанова мама, да ли је жива или далеко од свог Сарајева, можда у туђој провинцији, тихо болује своју бол.

Тог дана погинули су и Жарко Крешталица /27/, Милојка Тамбур /38/, Ружица Мартиновић /25/, Бранка Милошевић /40/, Наташа Квесић /24/, Томислав Милановић /34/, Здравко Шутало, Мира Делић и Петко Радовановић.

За овај злочин такозване Армије БиХ нико није одговарао, а општинске власти не дозвољавају постављање спомен-плоче на мјесту страдања невиних српских цивила.

Планина Игман је била под контролом снага такозване Армије БиХ, док је само један његов мали дио, Голо Брдо, од 1992. и 1993. године био под контролом Војске Републике Српске.

И Храсница је била под муслиманском контролом, а у селу Ковачи надомак Храснице била је смјештена минобацачка јединица такозване Армије БиХ.