„О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…"
„Ниједан пјесник није личио на своје дјело колико Алекса Шантић.”
Један од најпознатијих пјесника новије српске лирике, Алекса Шантић, рођен је на данашњи дан 27. маја 1868. године у Мостару, гдје је провео већи дио свог живота. Живио је у трговачкој породици у којој нису имали разумијевања за његов таленат, па се послије завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани вратио у родни Мостар.
Стварао је између два вијека и више него други пјесници свог нараштаја повезивао је идејне и пјесничке патње 19. и 20. вијека. У његовом пјесничком стасавању највише удјела су имали српски пјесници Војислав Илић и Јован Јовановић Змај. Велики утицај на умјетничко стварање Шантића такође је имао и Хајнрих Хајне, чија је дјела Шантић и преводио. Своју највећу пјесничку зрелост достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме.
Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, а и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ, коме је и сам припадао.
Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта, као што је представљено у пјесми „Моја отаџбина”. У неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет, какве су пјесме „Остајте овдје” и „Хљеб”. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа, као што је опјевао у пјесми „Ми знамо судбу”.
Пјесма „Претпразничко вече” је елегија, која никога није оставила равнодушним „без сузе у оку” у којој преовладава осјећање туге за изгубљеном породицом и пјесников јак осјећај усамљености.
Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент башта, бехара, хамама… Дјевојке које су у њима појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне али ипак скривене љепоте. Таква је пјесма „Емина”, која се и данас пјева и „освјежава душе” посебно оних са љубавном судбином сличном пјесниковој.
У љубавним пјесмама најчешћи мотив је чежња. Пјесник све своје драге посматра из прикрајка па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености живота.
Шантић је био је један од оснивача културног листа „Зора” као и предсједник Српског пјевачког друштва „Гусле”. Ту је упознао и дружио се са познатим пјесницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем…
Умро је 2. фебруара 1924. године у родном Мостару од, тада неизљечиве болести, туберкулозе.
- Најгоре невоље овога свијета сручиле су се на његову душу… Опаке болести, губитак најдражих бића, усамљеност, патријархални табу, тешка судбина нашег тла…
Али био је скројен од достојанства, свој јад је носио у себи, мало коме се тужио… - изјавио је Скендер Куленовић приликом откривања споменика Алекси Шантићу.
И заиста је у ових неколико редова стала читава бол, мука и патња из којих су изњедрене његове пјесме „које никада умријети неће”, али и достојанство једног пјесника, који ће заједно са својим пјесмама такође остати вјечан.
Управо је то Шантић желио и предосјећао, па у једној од својих пјесама каже:
„Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?
Ми пјесме твоје и другова свију
Што своје душе на звијездама грију
Света смо жива породица теби!
Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!
