Највећи српски пјесник "по души и срцу", аутор антологијских пјесама “Остајте овдје”, “Емина”, “Вече на шкољу”, Алекса Шантић умро је на данашњи дан 1924. године, а Мостар и данас памти и препричава његову сахрану, јер се таква ни прије ни послије није догодила у граду на Неретви.

Рођен 1868. у Мостару, Шантић је заувијек себе везао за тај град у ком је живио већи дио живота.  Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је и сам припадао.

Трајно везан за родну груду и огњиште, стихови неких од Шантићевих родољубивих и најпотреснијих пјесама говоре о патњи оних који заувијек напуштају отаџбину и одлазе у туђину.

Шантић је умро 2. фебруара 1924. године, а сахрањен је на православном гробљу Бјелушине у Мостару. Умро је од тада неизљечиве болести – туберколозе.

Када се сазнало за његову смрт, ријеке људи сливале су се ка Ћоровића кући, гдје је Шантић код сестре Персе провео задње дане живота. Долазили су да би се поклонили свом пјеснику и изјавили саучешће породици.

Фото: cidom.org

Због пристизања великог броја људи Шантићев ковчег је до сахране био пренесен у Српски дом (данашње Народно позориште Мостар).

Мостар је, забиљежили су хроничари тадашњег времена, био завијен у црно.

"На кућама висе црни барјаци, фасада Општинског дома претворена је у једну црну масу, па су чак и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор уцвијељене мајке за изгубљеним сином", записано је у књизи Јосипа Лешића "Роман о пјеснику.

У књизи се наводи да су из читаве Херцеговине стизале бројне делегације, нарочито из Невесиња, било их је који су пјешке превалили по 40, 50 километара, само да би видјели још једном свог пјесника и поклонили се његовим сјенима.

"У један сат поподне дошла је у Српски дом пјесникова родбина, а касније су чланови Српског пјевачког друштва `Гусле` и хрватског `Хрвоја` изнијели ковчег из Дома и унијели га у кола. И тијело мртвог Шантића по дивном ведром дану прошло је на своју посљедњу шетњу кроз Мостар", наводи се у књизи.

Поворка је обишла око цијелог Мостара и у њој је учествовало цјелокупно грађанство.

"Овакву жалост и овакав погреб Мостар није никада до сада видио. Од Српског дома до гроба, било је 15 говорника, који су о пјеснику говорили у име разних организација, пјевачких друштава, књижевних часописа", наводи се у књизи.

Додаје се да су аероплани кружили над поворком која је обилазила Мостар, а да су дуж улица стајале масе свијета које су испраћале пјесника, док су све радње биле затворене.

"А народ, било муслимани, православци или католици подједнако је туговао и оплакивао свог великана и пјесника. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као пјесника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при проласку спровода са минарета Церничке џамије топлим гласом отпјевао посљедњу молитву праштања", додаје се у књизи.

Пратња је трајала пуних пет часова. Мрак је већ био увелико пао када је, кроз многобројне почасти и густе редове тронутог народа, измучено тијело неумрлог Шантића спуштено у херцеговачку земљу при романтичној свјетлости буктиња.

На дан обиљежавања стогодишњице смрти великом Алексе Шантића, доносимо стихове пjесмe “Остајте овдје”, написанe 1896. године.

Остајте овдје

 Остајте овдје! Сунце туђег неба,

Неће вас гријат ко што ово грије;

Горки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!

А мајка ваша земља вам је ова;

Баците поглед по кршу и пољу,

Свуда су гробља ваших прађедова.

За ову земљу они бјеху диви,

Узори свијетли, што је бранит знаше,

У овој земљи останите и ви,

И за њу дајте врело крви ваше.

К’о пуста грана, кад јесења крила

Тргну јој лисје и покосе ледом,

Без вас би мајка домовина била;

А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,

Врат’те се њојзи у наручју света;

Живите зато да можете мријети

На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,

А тамо нико познати вас неће;

Бољи су своји и кршеви голи

Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братску руку стеже –

У туђем свијету за вас пелен цвјета;

За ове крше све вас, све вас веже:

Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје! Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије –

Горки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није…