Дрворезбарени иконостас Цркве Светог Николе у Фочи, урађен у духу историцизма - синтезе више умјетничких стилова, својом импозантношћу својственом саборним храмовима, позлатама и раскошним украсима, употпуњује узвишени осјећај духовности којим одише ова светиња подигнута за вријеме Турака 1857. године.

Иконостасну преграду је, како се претпоставља, резбарила једна од умјетничких радионица из Војводине, а уз иконостас, у истом стилу су урађени и богато украшени владичански трон и проповједаоница на два спрата.

Црква Светог Николе је национални споменик БиХ. У одлуци Комисије за очување националних споменика истиче се да је фочанска црква значајна управо због свог инвентара изузетне вриједности, од којег се посебно издвајају иконостас, архијерејски трон и предикаоница /проповједаоница/, изведени у изрезбареном и позлаћеном дрвету у стилу касног барока.

У одлуци се наводи и да се проповједаоница овог храма убраја у јединствене примјере црквеног намјештаја и резбарског рада на ширем подручју БиХ.

Фочански иконостас се састоји из три реда икона, са великим распећем у четвртој зони на врху. Једна од одлика овог иконостаса су дрвени стубићи између икона, обојени тако да дају привид као да су од мермера, са позлаћеним и резбаријама украшеним основама и капителима.

У мноштву изрезбарених украса на иконостасу издваја се и свевидеће око Божије изнад царских двери.

Изнад иконостаса уздиже се велико распеће са китњастим украсима међу којим су расцвјетало лишће и цвијеће, љествице, копљима, Сунце, Мјесец и птица. Фигура птице на испруженој руци изрезбарена је и на врху проповједаонице, која се у два нивоа наслања на масивни стуб испред иконостаса.

У истом тону је и високи владичански трон у чијем подножју су двије у камену исклесане фигуре лавова, са стране су два у дрвету изрезбарена и позлаћена јелена која се пропињу на задње ноге, уплетена у витице лозе. У горњем дијелу трона је штит са четири оцила и крунама са стране, а на врху трона је крст који израња из распуклог цвијета.

Захваљујући сачуваном тексту из духовног листа "Источник", сада се тачно зна да је иконостасна преграда фочанске цркве урађена 1872, а да је иконе 1901. године у "бојама руског типа" осликао Василије Ђиновски, али остаје отворено питање која радионица је изрезбарила монументалну иконостасну преграду.

У више извора се може наћи податак да је аутор фочанског иконостаса највјероватније нека од радионица из Војводине, али се нигдје не наводи тачно која.

Из Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа појашњавају да оваква типологија иконостаса, коју одликују класицистичко-барокни декоративни репертоар и најчешће три до четири реда икона, има своје коријене у традицији која је формирана на простору Карловачке митрополије у вријеме када је та област била под аустроугарском влашћу.

Биљана Мишић, историчар умјетности и виши стручни сарадник у Републичком заводу, истиче да иконостас Цркве Светог Николе у Фочи припада типу раскошнијих високих преграда конципираних у четири зоне, те се самом својом величином и сложеношћу програма може сврстати у репрезентативније примјере.

Овај тип иконостаса, каже она, представљао је доминантан модел у опремању православних храмова у Војводини све до краја 19. вијека.

- С обзиром на то да су изнијете претпоставке да је иконостас фочанске цркве највјероватније израђен у једној од војвођанских дрворезбарских радионица, можемо рећи да његов распоред и стилске одлике прате карактеристике тог типа - закључује Мишићева.

Иконостас старе фочанске цркве изведен је, додаје она, у духу историцизма, што је био преовлађујући стил у обликовању иконостаса српских православних храмова у периоду од седамдесетих година 19. вијека до двадесетих година 20. вијека, а изражен је кроз прожимање више стилова, односно историјских епоха.

- Прије свега, преовлађује неокласицистичко обиљежје самог иконостаса, који је употпуњен необарокним, али и романтичарским декоративним елементима и детаљима - наводи Мишићева.

Доминантно колористичко обиљежје, наставља она, иконостасу даје примарне површине прекривене бијелом бојом, својствене неокласицистичким споменицима, уз примјену и истицање златних дрворезбарених дијелова и детаља, као и елемената изведених имитацијом мермера у сивој боји.

- Поља иконостаса су вертикално рашчлањена стубићима, док је хоризонтална подјела наглашена профилисаним класицистичким вијенцима са метопама којима се додатно истиче смјењивање дубине поља - указује историчарка умјетности.

Уз флоралне мотиве и испреплетене вријеже винове лозе изведене у маниру необарокне стилистике, примијењени су и оријентални мотиви у виду луковичастих елемената, који указују, појашњава Мишићева, на намјеру аутора иконостаса да се умјетнички израз, једним суптилним поштовањем духа мјеста и његовог насљеђа, прилагоди културном миљеу херцеговачког поднебља.

Она наглашава да раскошна иконостасна преграда фочанске цркве представља веома значајно и комплексно дјело у визуелном и програмском смислу.

- Конципирана у духу историцизма са декоративним и колористичким рјешењем у комбинацији бијеле, златне и имитације мермера у сивој боји, својом поетиком величајности допринијела је наглашеној репрезентативности ентеријера Храма. Комплексност и богатство стилског и декоративног програма, овај иконостас сврставају у примјере високог историцизма какав је његован у православној сакралној умјетности више од пет деценија, а по својим умјетничким обиљежјима карактеристичан за рад чувених војвођанских резбарских радионица - закључује Мишићева.

Професор историје умјетности Љиљана Шево у свом раду о православној цркви у Травнику пише да је веома мали број оригиналних иконостаса украшених дуборезом насталих у шестој, седмој и осмој деценији 19. вијека који су сачувани у црквама у БиХ. Она наводи да су дуборезни иконостаси из тог времена сачувани само у црквама у Фочи, Сарајеву и Травнику.

Фото: srna.rs

СТАРЕ СТОЛИЦЕ ЗАМИЈЕЊЕНЕ НОВИМ, ЧЕКАЈУ ОСНИВАЊЕ МУЗЕЈА

На листи заштићеног инвентара је и осам дрвених столица са богато украшеним наслонима, које су дио изворног намјештаја Храма Светог Николе. Старе столице су замијењене новим 2023. године приликом обнове унутрашњости, јер није било средстава за њихову скупоцјену рестаурацију. Чувају се у црквеним просторијама и чекају боља времена и планирано формирање црквеног музеја. Исти случај је и са изворним пјевницама, Христовим гробом и царским дверима.

ЗБИРКА СТАРИХ ИКОНА МЕЂУ НАЈВРЕДНИЈИМ У БиХ

Осим икона на иконостасу, које су осликане 1901. године, Храм Светог Николе посједује изузетно вриједну збирку од 36 старих икона, која се, истиче се у одлуци Комисије за заштиту споменика, убраја у највредније у БиХ.

- Увидом у ову збирку, могуће је направити преглед развоја иконописа од 17. до 19. вијека, са одликама српске, критске и грчке традиције - наводи се у одлуци.

Једна од старих икона налази се на архијерејском трону. То је икона Светог Ђорђа на бијелом коњу како копљем пробада аждају, из 18. вијека, рађена темпером на дасци.

У једном од претходних текстова изнијели смо претпоставку да би то могла бити једна од четири иконе које је поклонила породица Глођајић, али увидом са стражње стране може се видјети да је ову икону приложио познати фочански трговац и велики културни и национални радник Милан Хаџивуковић, и то у години када је преминуо.

На полеђини иконе пише: "Приложио Милан Хаџивуковић, у Фочи 1952. године".

НА ИКОНОСТАСТУ МОЈСИЈЕ, СТЕФАН НЕМАЊА, СТЕФАН ДЕЧАНСКИ, ВОСТАНИЈЕ ЛАЗАРЕВО...

На величанственом вишеспратном иконостасту старе фочанске цркве налази се укупно 41 икона /са три иконе распећа на врху/. Све су рађене, изузев Благовијести и распећа, у техници уље на платну каширане /прилијепљене/ на дрво.

У првом реду је десет икона, од којих шест пријестоних на којима су светитељи приказани у сједећем положају. На десној страни од царских двери су Исус Христос Сведржитељ, Свети Николај Мирликијски /храмовна икона/ и Свети Сава Први архиепископ српски, а на лијевој Богородица са Богомладенцом у наручју, Свети Јован Претеча и Свети Василије Острошки Чудотворац.

На царским дверима су Благовијести /благовјесник Свети архангел Гаврило и Пречиста Дјева Марија/, на јужним-десним дверима је Свети архангел Михаило, а на сјеверним-лијевим дверима је Свети првомученик и архиђакон Стефан.

Благовијести на царским дверима нису рад Василија Ђиновског, а осликане су 2004. године, када су обновљене царске двери. Нове двери, по узору на изворне, рад су дуборесца Живка Ераковића из Бањана, а иконе су осликале монахиње манастира Жупа никшићка у Црној Гори, подаци су свештеника Ранка Билинца и Александра Видаковића.

Над пријестоним иконама, у другом низу, који се обично назива апостолски ред је 15 икона.

На средини изнад царских двери је Тајна вечера, а десно и лијево од ње по седам икона, од којих по шест апостола у стојећем ставу, те прикази Успења Пресвете Богородице и Востанија /Васкрсења/ Лазаревог.

Десно од Тајне вечере, прва икона је Свети апостол Павле, а лијево Свети апостол Петар са кључевима царства Божијег у рукама.

Након Светог апостола Павла, иконе с десне стране иду овим редом: Свети јеванђелист Матеј, Свети јеванђелист Лука, Свети апостол Вартоломеј, Успење Пресвете Богородице, Свети апостол Симон Зилот и Свети апостол Филип.

С лијеве стране, након иконе Светог апостола Петра, налазе се иконе: Свети јеванђелист Јован, Свети јеванђелист Марко, Свети апостол Јаков, Востаније Лазарево, Свети апостол Андреј и Свети апостол Тома.

У трећем - празничном реду је 13 икона. У централном дијелу смјештено је пет икона празника Господњих, а главна и највећа икона у средини, изнад Тајне вечере, јесте Васкрсење Исуса Христа - Васкрс, димензија 210 са 110 центиметара.

Занимљиво је да се називима икона "Востаније Лазарево" и "Васкрсење Христово" исказује суштинска разлика између Лазаревог устајања из мртвих, привременог, и васкрсења Исуса Христа у живот вјечни.

Десно од иконе Васкрсења су Преображење Христово и Крштење Христово - Богојављење, а лијево Вазнесење Христово - Спасовдан и Рождество Христово - Божић.

У овом реду налазе се још по четири иконе десно и лијево од Господњих.

Здесна, до иконе Крштења у ријеци Јордану, прва је икона Света три јерарха - Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова, а затим слиједе иконе Светог великомученика Георгија, Светих цара Константина и царице Јелене, који између себе држе Часни крст, те икона Светог пророка Илије.

Слијева, до иконе Рождества Христовог је икона на којој су два српска светитеља - Свети Стефан Немања Мироточиви /Свети Симеон/ и Свети Арсеније архиепископ пећки, а затим иконе Светог Великомученика Димитрија, Светог Стефана Дечанског са краљицом Јеленом /највјероватније је ријеч о његовој сестри Јелени Дечанској, али би то могле бити и његова баба Јелена Анжујска или његова кћерка Јелена Немањић Шубић/.

На крају реда је икона Светог пророка Мојсија са таблицом десет Божијих заповијести означених римским бројевима.

Изнад трећег низа уздиже се крст са осликаним распећем Исуса Христа и са

иконама-медаљонима Богородице и Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова испод крста, те са мноштвом вјешто изрезбарених украса

Занимљиво је да испод првог реда пријестоних икона, у приземљу иконостаса, у парапету, како се тај ред назива, предвиђена мјеста за иконе нису попуњена.

У парапету се обично сликају догађаји из Старог завјета.

Иконостас је, истичу из Републичког завода за заштиту, један од најважнијих елемената унутрашњег уређења православног храма који одваја најсветији простор - олтар од наоса и с тога носи снажно симболичко значење у православној иконографији.

Представља најсложенију цјелину, има важну литургијску функцију и треба визуелно да оживи и пренесе одређене поруке које су битне за идентитет вјерске заједнице, поручују из Завода.