Рукометни клуб Славија из Источног Сарајева доведен је на саму ивицу опстанка клуба. Није више питање да ли Славија може остати у премијерлигашком друштву, то свакако не може, питање је да ли клуб може уопште опстати и наставити своје постојање.
Послије двије деценије свога постојања РК Славија је доведен у јако тежак положај, а излаз се још увијек не назире. Након што је Александар Главаш послије нешто мање од пола године на мјесту предсједника поднио оставку из политичких разлога, Славија је остала без управе а локалној власти је клуб остао на милост или немилост и ево још увијек нема рјешења.
По граду су се могле чути приче о будућности клуба, ко би могао преузети вођење клубом, међутим сви су остали "закопчани" за било какве изјаве и за било какав наговјештај бољих дана.
Шта доносе дани, седмице, или још боље мјесеци испред нас тешко је у овом тренутку било шта прогнозирати. Седам дана пред наставак рукометне сезоне Славија није ни почела припреме, а што је још поразније нема ни играчки кадар за сезону. Питање је да ли послије свега Соколови имају и двоцифрен број играча на располагању. Соколови би 13/14 фебруара требали да играју утакмицу Купа БиХ против сарајевске Босне, док је за 20. фебруар заказан наставак Премијер лиге. Јасно је, то ће бити јако тешко за извести.
Руку на срце, Славија је и јесенас имала скроман играчки кадар. Исто је и љетос била слична ситуација. Након оставке дотадашњег предсједника Сташе Кошарца и одласка комплетне управе клуба каснило се са припремама, каснило се са довођењем играча, али се ипак нешто успјело 'скоцкати', Зимус, Божидар Лековић је напустио Славију и отишао у Слогу, Ајдин Смајилбеговић је отишао у Леотар, Самир Корјенић и Ади Делалић су завршили у Челику, Филип Бојовић у Вишеграду, а још раније су током сезоне отишли и Фарис Жига и Габријел Мишетић. Не поставља се више апсолутно питање да ли Славија и ако крене у наставак сезоне може опстати, јасно је да не може, без обзира на све проблеме који имају и њихови ривали у борби за опстанак, него се јасно поставља питање оставка клуба.
Славија у овом тренутку нема омладински погон који може изнијети играње у Првој лиги Републике Српске самостално. То су још увијек дјечаци и на њих ће се морати чекати барем 2-3 године. Локални момци, који су Славију увели у Премијер лигу БиХ, а прије тога годинама из љубави и ентузијазма играли за Соколове, сада углавном имају своје послове од којих живе и било би их јако тешко мотивисати да се још једном врате рукомету, ма колико год то вољели. Они који су одлучили да живе од рукомета сада су ван Источног Сарајева и јасно, без неке јасне визије, али и финансијских средстава, неће се враћати за сада.
Нажалост, године су протекле иза нас без неког конкретног рада са омладинским погоном. Када је Драган Богданић средином прве деценије овог вијека окупио голобраде клинце и кренуо са формирањем екипе имао је на располагању гро млађих играча спремних да ускоче у сениорски рукомет, након тога дошли су рукометни ентузијасти који су и направили од Славије премијерлигаша са домаћим снагама, Борис Тешановић и Бојан Јолић. И они су на раније формирану екипу имали да убаце неколицину тада голобрадих момака који су временом стасали да буду носиоци екипе и боре се за улазак у Премијер лигу. И онда, када се ушло у Премијер лигу, нажалост, дошло је до стагнације у раду са младим рукометашима који би сутра могли понијети сениорски дрес.
Ситуација је ово која ће тешко бити превазиђена. Чак и ко се прихвати руковођења клубом у овом тренутку имаће испред себе невјероватно тежак задатак да врати повјерење у рукомет и мораће повисоко засукати рукаве. Док се то не догоди навијачи Славије и љубитељи рукомета у Источном Сарајеву са неизвјесношћу чекају. Да ли ће се сениорски рукомет и даље играти у Источном Сарајеву?
