Један од најцитиранијих српских и екс-југословенских пјесника Душко Трифуновић /1933-2006/, који је, уз низ запажених и награђиваних збирки поезије, остао упамћен као један од твораца поп-рок ере бивше земље, умро је на данашњи дан 2006. године.

До тог момента је било незамисливо да познат и афирмисан песник сарађује са рок бендом попут "Бијелог дугмета". Из те сарадње су се изродили хитови као што су „Има нека тајна веза“, „Шта би дао да си на мом мјесту“, "Главни јунак једне књиге, "Блуз за моју бившу драгу", "Пристао сам, бићу све што хоће", "Милиција тренира строгоћу".

Ту је у чувена пјесма Здравка Чолића "Главо луда", коју је на компоновање повјерио Корнелију Ковачу, као и пјесме "Мало појачај радио", "Ријека суза и на њој лађа", "Да ми није ове моје туге", "Љубомора", "Срце је чудна звјерка".

У то вријеме је своје текстове радо бесплатно уступао музичарима, а од познатих извођача сарађивао је и са Арсеном Дедићем. Сеиду Мемићу Вајти поклонио је највише пјесама. Најпознатије су: "Златна рибица", "Самоћа", "Не очекуј да те ико разуме", "Гријешио сам", "Разгледнице", "Било ми је лијепо с тобом", "Принц из бајке", "Цимцирасте шамшаре", "Добро се осјећам", "Песма", "Сарајеву", "Живот је маскембал", "Човјек без проблема" и многе, многе друге.

Једна од најљепших, "Ти си ми била у свему нај, нај, нај", припала је Даворину Поповићу и групи "Индекси".

Јадранки Стојаковић припале су пјесме: "Чаробњаци", "Кад ниси знао ништа боље", "О том потом", "Осјећам да неко долази", "Нова нада", "Ако ме икада нађеш".

Сем тога, његове пјесме су отпјевале и Тешка индустрија и Неда Украден.

Посљедња пјесма коју је Душко Трифуновић дао да се отпјева била је "Има нешто у том што ме нећеш", извођача Жељка Јоксимовића.

Трифуновић је свој визионарски подухват у стварању сарајевске и југословенске музичке сцене седамдесетих година прошлог вијека платио високом цијеном - други су постали познати и признати интерпретирајући његове стихове, а он је означен као "медијски поета" и "пјесник лаких нота".

У стварности, Душкови стихови били су савршена метафора за људе, друштвене околности и вријеме у којем је пјесник стварао, само што су преко популистичке и масмедијске "формуле" пјевани умјесто рецитовани, па су за многе, у значењском смислу, остали неоткривени.

Живећи као пјесник и телевизијски радник, а радећи као тражени текстописац рокера и поп звијезда, Трифуновић је написао цијели музичко-поетски вијенац о генерацијама које су запамтиле два рата и један мир и које су живјеле у хибернацији слатке и варљиве наде пуне идеала.

Неподношљива лакоћа писања и "популистички стихови" били су тек занатска варка иза које су се криле њежне, опоре, политички ангажоване, социјалне, љубавне и друге теме о којима поприличан број екс-југословенских поета у то доба /седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека/ није писао на такав начин, ако је уопште и писао.

Двосмисленост и универзалност оваплоћена у Душковим иронично-политичким пјесмама, скривеним иза прича о тобоже медијским, а не политичким лидерима, у виду "заразних" рефрена, тумачени су онако како је Душко и желио - као "горка таблета са соком од боровнице".

Душко Трифуновић слао је "поруке у боци" за оне генерације које ће доћи након потопа свих идеала.

У царству "великих" тема, због којих се и буквално, а не само метафорично, губи глава, Душко на свој начин пјева - о човјеку.

Душко Трифуновић, творац бескрајне ниске стихова без којих је немогуће замислити биографије најпознатијих и највољенијих естрадних звијезда, али и започети и завршити дан било кога од нас који конзумирамо музику на било којем медију, избачен је из сјећања данашњих становника Сарајева.

Овај пркосно њежни пјесник одавно је изгнан из града којим је ходао, у којем је пјевао и за чији је, прије свега, културни успон у другој половини 20. вијека необично заслужан.

Будући да је, радећи у граду и времену у којима су ријечи увијек биле у супротности са понашањем људи, научио да буде унутрашњи дисидент и изгнаник, Душко Трифуновић је волио за себе да каже да "није избјеглица, већ - измаглица".

Овај јединствени пјесник, рођен у Сијековцу, код Брода, људски и пјеснички је одрастао у Сарајеву, а сахрањен је тамо гдје је желио - поред Бранка Радичевића, на Стражилову.

Скоро да не постоји познатија поп или рок група бивше Југославије, као ни пјевач из те бранше који немају у свом опусу неки текст Душка Тифуновића.

Он је остварио пјеснички идеал - његови стихови су га наживјели, као што ће наживјети још генерације људи са ових простора.

"Пристао сам бићу све што хоће"

Пристао сам бићу све што хоће,
Ево продајем душу врагу своме.
И остаћу само црна тачка
Послије ове игре кад ме сломе,
Кад ме мирно сломе.
Пристао сам бићу све што хоће.

Мислио сам да се звијери боје
Ове ватре која траг ми прати.
И то сам мислио.
А сад носим како ми га скроје,
По мени се ништа неће звати.
По мени се ништа неће звати.

Заблуде сам, ево, престао да бројим
Немам коме да се вратим кући.
– Немам коме…
Докле пјевам дотле и постојим,
Пријатељи бивши, пријатељи будући,
Пријатељи бивши…
Памтите ме по пјесмама мојим.

У Палама се сваке године одржава књижевна манифестација "Дани Душка Трифуновића", посвећена овом великом пјеснику.

У Источном Новом Сарајеву једна од улица носи Трифуновићево име.