Декан Електротехничког факултета у Бањалуци, Бранко Блануша, тврди да праве стратегије у области високог образовања, као и у  области истраживања, науке и технологије нема, те да би било нормално да се број студијских програма шири и расте са потребама тржишта и са већим бројем студената који их уписују. Код нас је сада обрнута ситуација.

Разговарали смо о овој и многим другим темама, а више о томе читајте у Катерином новом интервјуу.

Можете ли нам за почетак рећи зашто сте за Ваш животни позив изабрали електротехнику?

Понајвише због тога што је то породична традиција. Мој отац је био инжењер, као и старија сестра. Док сам био средњошколац, сви путеви су ме водили према Електротехничком факултету. У моменту када сам уписао факултет, нисам искрено ни знао шта се студира на електротехници, са чиме ћу се срести и чиме ћу се бавити. Завршио сам математичку гимназију у Бањалуци, и волио сам физику и математику. Да је тада постојао Природно-математички факултет у Бањалуци, највјероватније бих се одлучио за њега.

У каквом су сјећању ваши студентски дани? Колико су се навике и обавезе студената промијениле, уколико поредимо вашу и нове генерације?

Сада је много љепше бити студент. Не могу рећи да моји студентски дани нису имали лијепих момената, посебно са почетка студија, јер је то био предратни период. Добар дио студија сам завршио у ратно доба и не треба ни помињати како је било тешко у то вријеме. Нисмо имали основне услове за живот, а да не говорим за студирање. Добар дио година које сам требао провести на студију, провео сам на ратишту. Студије сам почео у Бањалуци, а затим сам, 1996. као студент 5. године уписао Електронски факултет у Нишу. Тамо су ми признали готово све што сам положио у Бањалуци. Тај град, студиј и те људе носим заиста у лијепом сјећању, иако ми је то било врло тешко вријеме са материјалне стране. Била је борба сваки мјесец, како завршити студије, како платити трошкове. Са друге стране, то је био велики мотив да се што више учи и прије стигне до циља.

Данас се студентима пружају заиста велике могућности, у смислу да могу да обогате своја знања кроз различите студентске размјене, кроз програме мобилности студената, студентску праксу овдје и у иностранству. Данас многи студенти имају могућност за добијање стипендија, затим за усавршавање и у току студија, и по завршетку.

Ако напраивмо неку паралелу, то су два другачија студија. Мислим да се у моје вријеме, што се тиче оног што студент треба да научи и покаже на испиту, више тражило и да су сасвим сигурно професори били строжији када је у питању оцјењивање. Теже је било добити високе оцјене, а 9 и 10 су биле оцјене резервисане само за оне изузетне студенте, што често није  било.

Сада је студиј више орјентисан према апликативним знањима и студенти много више практично раде у лабораторијама.

Како је протицала Ваша каријера, након завршених студија?

Када сам завршио Електронски факултет у Нишу, имао сам понуду да останем као сарадник на факултету. Међутим, бројне везе са Бањалуком, а прије свега са својом мајком која је почетком рата остала сама, и дјевојком из Бањалуке Дијаном , која је сада моја супруга, утицале су на то да се вратим.

Тадашњи декан, а садашњи амбасадор наше земље у Грчкој, професор Бранко Докић, позвао ме да дођем на факултет. Када сам дошао и видио се са њим, питао сам га када могу да дођем да радим. Очекујући одговор да ћу почети за мјесец, два, декан ми је рекао да дођем одмах сутра. Тако да сам одмах по повратку у Бањалуку почео да радим.

Магистрирао сам на ЕТФ-у у Бањалуци, докторирао исто тако. Имао сам једног изузетног професора као ментора у току постдипломских студија, проф. др Слободана Вукосавића, садашњег члана САНУ (Српске академије наука и умјетности). Био је веома захтјеван професор, и могу рећи да ми је његово инсистирање на раду и резултатима пуно помогло да све обавезе око докторске дисертације схватим врло озбиљно.

Ту су били и студијски боравци у Њемачкој и Чешкој. У једној Чешкој компанији сам радио на конкретним задацима и  доста великим пројектима и то је за мене било значајно животно искуство . Прошао сам кроз  један процес од саме пројектне идеје до коначног производа.

Што се тиче послова на факултету, мој професорски ангажман првенствено  је везан за Електротехнички факултет у Бањалуци, али исто тако носим лијепе успомене са Електротехничког факултета у Источном Сарајеву, гдје сам 5 година био наставник на предметима Електроника 1 и Електроника 2. Имао сам изузетно добру сарадњу са наставницима и студентима овдје у Источном Сарајеву и врло лијепо сам се осјећао сваки пут када сам долазио.

Који су највећи изазови вашег радног мјеста? На којим пројектима тренутно радите?

Изазови су вишеструки. Тренутно обављам функцију декана Електротехничког факултета У Бањалуци, што у овом времену није нимало једноставан посао. Треба узети у обзир окружење, које је такво, какво је, и на њега не можемо много утицати. Највећи изазов је тренутно како привући студенте да се одлуче за овај студиј. Такође, потребно је осигурати све потребне услове за одвијање наставног процеса, и не само то, него заједно са колегама на Факултету радити и на његовом унапређењу и осавремењавању. Поред наставе, врло важан елемент рада на факултету је и истраживање и наука. И за ово је потребно имати што боље услове .У данашње вријеме, када не постоји системска  подршка државних институција у овом сегменту,  то представља посебан изазов.  Треба рећи да је једна од активности  декана и комуникација, односно сарадња са другим факултетима Универзитета у Бањој Луци, али и шире и исто тако са компанијама у окружењу, посебно у циљу подршке Факултету и реализације заједничких пројеката. Поред свега, као универзитетски наставник имам и све остале радне обавезе као што су  извођење наставе, испити , рад са студентима, учешће у пројектима и бављење научно-истраживачким радом.

Свједоци смо, нажалост, одлива великог броја становника, а међу њима високошколованих кадрова. Колико су дипломе електротехничких факултета из БиХ признате у иностранству?

Мислим да је то позната чињеница да су дипломе електротехничких факултета из БиХ признате у иностранству. Истина, више бих волио да они који заврше електротехнички факултет у Републици Српској и Босни и Херцеговини, овдје наставе да раде и да се даље усавршавају и школују.  Међутим, бројни су примјери оних који су отишли у иностранство. Није ми драго што су отишли, али ми је драго што су наши инжењери цијењени и успјешни, било да су се запослили, или наставили своје школовање у земљама ЕУ, Сједињеним државама, Аустралији, Канади… То је још једна потврда да се на нашим електротехничким факултетима добро ради, посебно на основним студијима.

У каквом је стању образовање, наука и технологија у РС данас? Да ли постоје планови и стратегије за развој ове области или да ли се системски улажу средства?

То је врло широко питање и могли бисмо имати дуг разговор само на ову тему. Моје мишљење је да дефинитивно праве стратегије у области високог образовања, те у области истраживања,  науке и технологије нема.

Говорићу у име јавних факултета и само се кратко осврнути на приватне. Мислим да је у старту, приликом дефинисања приватног високошколског образовања, направљена погрешка. Сада се неке ствари покушавају довести у ред, али то тешко иде. Чињеница која говори о томе какви су приватни факултети је позиционирање оних који заврше такве факултете на тржишту рада. Однос озбиљних, прије свега приватних компанија, које морају да стварају производ и пласирају га на тржиште, према оним који заврше  приватне факултета најбоље свједочи о томе.

Што се тиче јавих факултета, ту се отвара много питања. На сваком факултету постоји одређен број запосленог особља, то су наставници, сарадници,  администативно особље.  Буџетско финансирање личних примања  запослених је сва материјална подршка коју  факултети имају од  Министарства, односно Владе. Домен дјеловања Министарства просвјете и културе би требао бити нешто другачији у односу на ово што сам малочас поменуо.

Не постоји стратегија. Мислим да се добро зна која су занимања дефицитарна. Са друге стране, постоје занимања којих има толико на тржишту рада да је питање када ће студенти који заврше сада добити посао у струци. Да ли уписивати нове генерације таквих студијских програма? Такође, имате програме које похађа мали број студената. Да ли је боље дати стипендију тим студентима и да се школују у Београду, Новом Саду, него одржавати такав студијски програм? Ми овдје имамо контрапроцесе, што није сасвим логично. Нормално би било да се број студијских програма шири и расте са потребама тржишта и са већим бројем студената који их уписују. Код нас је сада обрнута ситуација.  Такође, нема механизама којима се може одвојити рад од нерада на универзитету.  Како наградити оне који више раде и имају боље резултате у настави, пројектима  и науци?  Поставља се питање и да ли је оно што студент добија, тј. знање, вјештине и компетенције заиста оно што је потребно на тржишту рада. Каква је повратна веза? Да ли се узима у обзир мишљење послодавца и бивших студента који су запослени у струци о квалитету студија; шта је то што је добро;  на чему треба радити;  шта је то што недостаје  у наставним плановима; шта се учи,  а непотребно је и превазиђено?

Са друге стране имамо велики проблем када су у питању докторске студије, на које не видим да ико обраћа пажњу. Универзитет без докторских студија је ниво школе, колеџа. Докторски студији су много озбиљнији , јер се тамо школује будући наставни кадар, раде се озбиљна истраживања. На Универзитетима на којима постоје докторске студије, јавља се проблем финансирања. За озбиљне докторске студије потребни су озбиљни пројекти, ако немате озбиљних пројеката из компанија на тржишту, потребна је директна интервенција државе, односно Министарства.  Мислим да је права улога Министарства науке и технологије да се обезбиједе средства и у сарадњи са Универзитетима и у оквиру докторских студија  формирају одговарајући истраживачки пројекти са јасно дефинисаним циљевима и очекиваним резултатима. Они би за собом повукли формирање истраживачких тимове.  Сигурно би се појавиле и  стартап компаније које би се ослањале на Универзитет. То би утицало и на веће улагање из иностранства и трансфер технологија. Отворио би се један процес позитивне повратне спреге, који би дугорочно имао низ позитивних ефеката, не само по систем високог образовања,  него и по економско стање у држави.

Толико је питања о којима би се могло говорити и која се озбиљно намећу.

У овом контексту поменуо бих своју недавну  посјети Румунији.  Значи,  не говорим о развијеној западноевропској земљи, него о балканској држави, за коју многи овдје сматрају да је сиромашна и неразвијенија  од нас.  Био сам у граду Клуж који има 325 хиљада становника. Интересантно је да тај град има 100 хиљада студената и то на 5 јавних универзитета. Посјетио самТехнички универзитет, који броји око 20 хиљада студената и имају око хиљаду студената на докторским студијама и 87 истраживачких група. То је такав потенцијал, да није ни чудо што су у околину Клужа дошле свјетске компаније као што су Мајкрософт, Бош, Емерсон, Континентал,.. То је нешто о чему треба размишљати. Каква нам је стратегија у области високог образовања, науке и технологије?

Каква је ситуација на тржишту рада у Босни и Херцеговини када је у питању област електротехнике?

Рећи ћу укратко каква је ситуација у Бањалуци. Изузетно је велика потреба компанија у окружењу за овом струком, а посебно у ИТ сектору. Сваки студент у Бањалуци може бити сигуран да оног тренутка када заврши факултет може наћи запослење.

У области информационих технологија потражња је већа од броја оних који заврше студије. Мислим да је добра страна то што студенти могу да обезбиједе стипендије како би се финансирали до краја студија. Мање пожељна је чињеница да студенти у раној фази студија одлучују озбиљније да почну да раде, па се студији не заврше или дуго трају. Не могу рећи да подржавам такву одлуку. Наравно није лоше имати практичан ангажман, али се ту мора наћи мјера да студији буду приоритет.

Мислим да је генерално ситуација доста повољна, студенти лако проналазе запослење у струци и то у компанијама гдје имају сасвим пристојна примања за наше услове.

Шта бисте поручили студентима и осталим младим људима за крај нашег разговора?

Они који се одлуче за електротехнику, сасвим сигурно ће направити добар избор. Познајем ситуацију на Електротехничком факултету у Бањалуци, а ситуација је слична у Источном Сарајеву. С обзиром на наше услове, могу им се понудити квалитетан студији и оно што је јако важно, послије завршетка студија имају сигурно запослење у компанијама гдје ће моћи да се усавршавају у струци и имају добра примања. Мислим да је то добар , поред осталог,   разлог да се неко одлучи за овај студиј.

Што се тиче уопште студената, склоности су различите. Не могу сви студирати техничке факултете, а не би ни ваљало. Не би било лоше размислити шта радити послије завршетка студија, шта им пружа тај студиј. Не бирајте студиј само да би добили диплому. Гледајте да изаберете студиј кроз који ћете добити одговарајуће знање и вјештине. Диплома јесте често формални услов, али није довољан уколико иза тога не стоје знање, вјештине и компетенције да можете да радите одговарајући посао.

Без обзира да ли сте факултетски образовани или нисте, гледајте да будете што бољи. Гледајте да будете не обични, не осредњи, већ одлични, да волите тај посао и да га добро радите. Сасвим је извјесно  да ће онај који хоће да ради и зна свој посао бити успјешан, било да се запосли  у компанији, или се одлучи да  покрене сопствeни посао.