Титов унук Јошка Броз тврди да му је дјед, харизматични и контроверзни југословенски лидер, прије смрти рекао да је погријешио што је 1974. промјеном Устава олабавио југославенски федерални систем.

У телефонском разговору за француску новинску агенцију АФП, 72-годишњи Јошка, који поносно носи име Јосип Броз, препричава ријечи свог дједа.

Јошка тврди да му се пред крај живота Тито повјерио и признао “грешку” што је допустио Устав из 1974.

Човјек који је основао Југославију, наравно, није свједочио крвавом распаду земље, али је за живота схватио, тврди Јошка, да је тим Уставом посијано сјеме раздора.

– Од једне државе, створили смо осам мањих (…) и све се размрвило, то је моја највећа грешка – препричава Јошка Титове ријечи – признање које моћан владар не би изрекао у јавности.

Са Уставом из 1974. или без њега, многи сматрају да је Титова смрт била та која је огласила смртно звоно за земљу коју је подигао из пепела Другог свјетског рата, преноси "Јутарњи лист".

Југославију, колаж народа и вјера, на окупу је држала харизма њеног владара и његов репресивни апарат.

И док једни Тита хвале да је од Југославије направио једну од најпросперитетнијих комунистичких земаља, критичари истичу затварање политичких дисидената и репресивно сузбијање историјских размирица између разних етничких заједница које су се 90-их вратиле још снажније.

Јошка, један од шесторо унучади, имао је прилику да види и друго лице свог дједа, којег су многи сматрали већим од живота. Иако је био државник познат по екстравагантним забавама и животном стилу бонвивана, Тито је волио и једноставне ствари, каже Јошка, син Жарка Броза.

Он је са сестром Златицом до својих тинејџерских дана живио са Титом на Дедињу.

– Био је врло опуштен у кругу породице, волио је да једе рибу и пилетину, два јела у којима није могао да ужива на званичним вечерама јер се једу прстима – сјећа се Јошка.

Научио нас је да живимо од свог рада и да не користимо породично презиме, прича Јошка који је био полицајац и власник ресторана. Сада је члан мале неокуминистичке странке коју је сам основао и условни је титоиста.

Он је управо као полицајац помагао око логистике Титове велике сахране која је окупила бројне свјетске званичнике, што се сматра баштином лукаве дипломатије која је пресјецала подјеле Хладног рата.

Посљедњи пут видио је дједа пред његов сам крај, у болничкој постељи у Љубљани.

– Отпутовао сам за Београд и када сам стигао чуо сам вијести – рекао је Јошка за АФП.

Иако је Титова баштина и даље предмет расправа, Јошка је брани и тврди да је омогућио удобан живот људима у социјализму, иако је за то морао да диже кредите како би покрио трошкове.

– Имали смо праву државу, бесплатне школе и здравство, мир… Све оно од чега данас немамо ни десетину – тврди Јошка.

Ипак, београдски историчар Чедомир Антић наглашава да Титово политичко насљеђе није издржало тест времена.

Од три стуба титоизма, објашњава Антић, “братство” између југославенских народа и економски модел радничког самоуправљања реликти су прошлости. Трећи стуб – глобални покрет несврстаних, изблиједео је и изгубио на важности.

– Самоуправљање је пропало још док је Тито био жив, покрет несврстаних нема смисла јер је биполарни свијет нестао, а братство је испарило у крвавим ратовима – оцијенио је Антић, преноси Блиц.