Након одласка ЈНA 5. маја 1992. године, на врата помињане Н. В., која је била разведена (родица је једног познатог естрадног менаџера), покуцала су два човјека у цивилном одијелу, који су је позвали, наводно, на разговор у мјесну заједницу, па је изашла у бермудама, мајици и папучама.

Смјестили су је у подрум једне зграде на Aлипашином пољу, гдје је у просторији 5х6 метара било између 20 и 30 српских мушкараца и жена.

Један од стражара је увече одвео у стан у тој згради, ту је био Јасмин, таксиста, кога је познавала "из виђења". Хтио је да је силује, а тада је у собу упао Крушко (Самир Кахвеџић), командир затвора и одвукао је у други стан, у којем је био плавокос човјек, мршав, онижи, звао се Сенад. Сенад ју је силовао. Тај затвор био под командом Јуке Празине.

Свакодневно су је изводили у станове изнад подрума и силовали, некад по петорица, некад десеторица, а изводили су и 70-годишњу старицу З. Т., којој је син био у ЈНA. Силовали су и њу.

За ту старицу Н. В. каже да је након пребацивања у "Виктор Бубањ" пуштена, али је умрла убрзо од посљедица мучења. Покопана је у кругу насеља Aлипашино поље, а у покопавању је учествовао њен комшија Кемо.

Монструми Сенад и Зовко

Српске жене су силовали и тукли - највише Сенад, али ту су били и остали који су на глави имали ознаку ХОС исписану машином за шишање. Ту био и извјесни Звонко. И он је силовао.

Потом су српске затворенике преселили у већи подрум самопослуге, поред кафића "Борсалино" и ту су стражари доводили у подрум дјевојчице муслиманке да виде "четнике". Оне су их тукле и малтретирале. Затворенике су тукли и стражари, а број затвореника се мијењао, јер су стално претходне одводили, а доводили нове.

Један стражар, наводи Н. В. у исказу, једном је довео дјевојчицу и упитао Н. В. са које стране лица жели да је та дјевојчица удари, тада се Н. Б. обратила дјевојчици: "Тешко теби кад си зла, увијек ћеш бити несрећна". Због тих ријечи стражар је тешко Н. В. претукао у кругу дворишта тог логора.

Пролазили су познаници и понижавали је, иако је с њима радила на РТВ. То се дешавало и са оцем и сином, чија је презиме Ђурашковић, који су такође радили на РТВ-у у Сарајеву.

Она се сјећа да је у затвор доведена цијела породица Радовић из насеља "Aнекс", 17 чланова, четири брата са супругама и дјецом, дјед старији од 80 година (са шубаром на глави), кога су посебно малтретирали, јер је "четник са шубаром". Не зна шта је с том породицом било, али је једна дјевојка из те породице силована.

Повремено је долазио извјесни "Бабо". Имао је у џепу бројанице и долазио у пратњи неке црнокосе дјевојке. "Бабо" је посебно малтретирао и тукао затворенике.

Послије мјесец и по Н. В. је пребачена у касарну "Виктор Бубањ", а након пуштања из затвора отишла је 1993. године у једну западну земљу са сином.

Када је послије 2000. године контактирала са познатим сарајевским адвокатом Сенком Ножица, тражећи права и враћање стана, она је бурно реаговала и рекла јој да јој је "познато њено име и презиме, да је била у неким затворима, гдје је командир био Крушко, да јој је брат четнички војвода". То је , наравно, била лаж - каже Н. В.

"Из тих ријечи закључила сам да је тадашњим муслиманским властима у Сарајеву познат цијели мој случај. Из сусрета са бившом колегиницом са РТВ Сарајево - муслиманком, сазнала сам да им је познато да сам била у затвору, јер сам наводно била снајпериста, да сам "давала свјетлосне сигнале Србима" - испричала је Н. В.

Реаговање адвоката Сенке Ножица је значајно, јер је она била ангажована као правни заступник разних међународних организација, која имају наводно хуманитарни карактер, навела је Н. В.

У стан Р. Е. на Добрињи упала су 27. маја четири униформисана припадника ТО БиХ, морала је пред њима да се пресвуче, а за њима у стан су упале и комшије муслимани, мушкарци и жене, радујући се што је одводе.

Људи везаних очију

Одвели су је у подрум продавнице "Борово", везали руке за наслон столице, нашли јој пропусницу за зграду РТВ-а и одмах саопштили да је "новинар Срне". "Код тебе смо пронашли радио-станицу", рекао јој је инспектор који се представио као Зока, Србин из Иванграда, али је по говору закључила да је Санџаклија.

"Зока" је ударао гуменим чекићем по кољенима, шамарао, тражио да каже о чему је радио-станицом извјештавала Срну, а она је рекла да није новинар.

У том подруму била је осам дана, некад и по два дана без хране, она сама са још девет мушкараца Срба, везаних очију; ту је била једна канта у коју су вршили нужду, канта је била препуна крви (то видјела када су јој једним скинули повез с очију), јер су мушкарци пребијани.

Силовала су је три чувара из подрума код "Борова", повели је у просторије изнад затвора, пријетили да ће јој откинути ножне прсте, пекли је цигаретама по кожи.

Очи су јој биле везане, један јој се помокрио у крило, сва тројица су је силовала, вратили је послије у подрум, у подруму питали заробљене Србе да ли неко од њих жели да сексуално општи са "четничком курвом". Сви су одбили.

Потом је премјештена у подрум Привредне банке (затвор на Добрињи 2). Ту је било 60 жена и мушкараца, међу којима и затвореник од 70 година и бака од око 80 година. Жене су брисале крв са пода од пребијања, а стражари су узимали новац, накит. Ту је био и новинар Милан Радић.

У затвору испод Привредне банке други стражари су је присилили да са њима орално општи. Тај затвор су држали Јукини борци, а управник тог затвора био је старији човјек, око 50 година, звали су га "Дедо" и говорио је екавски.

У подруму "Пољоопскрбе" тукао ју је Aско, који се представљао као Србин, тукли су је стражари. И то је био затвор Јуке Празине. Главни је био неки Кемо, кога су звали Ћело, тукли су затворенике и присиљавали да пјевају "Босно моја".

(Наставиће се)