Увијек је цвјетало на гробовима мојих педака. Цвијеће препорода. У народу се каже да “трава Ива од мртва прави жива“. Моја молитва иде оним што их Ива не оживи. Велико је питање како су Дрина и сарајевски егзодус исплели вијенац од ивањског цвијећа – симбол српског страдања, сеобе и васкрсења кроз вијек вијекова. Гдје смо након 34 године. Ево зоре ко зна шта се спрема? Гдје још можемо поћи?
Постоје мјеста на земљи гдје историја не тече, него крвари. Једно од таквих мјеста је Подриње, географски рам у који је урамљена једна од најтрагичнијих судбина српског народа у читавом 20. вијеку. Када се данас погледа према хипнотишућој зеленој Дрини, у њеном шуму не чује се само планинска ријека, већ ехо једног вјековног, непрекидног јаука који повезује Први свјетски рат, покоље из 1942. године, крваве Божиће и Петровдане деведесетих, па све до оног леденог прољећа 1996. године када су сарајевски Срби кренули у свој посљедњи, библијски егзодус.
Гдје смо данас моје Сарајлије? Гдје год дођем, и куд прођем већ је неко одлучио умјесто онога ко нас је створио!? Знам да је једино што нас држи на овом путу Господ Бог! Неки су до Подриња пјешачили 34 км за сандуком свога сина, неки су тражили уточиште, а Вјечни Рај је био Голгота! Друго вријеме иста судбина!
Српско страдање у Подрињу нема почетак и крај; оно има само фазе и затишја. Први чин ове трагедије отпочео је 1914. године, када су аустроугарске окупационе снаге и њихове домаће помоћне трупе, злогласни шуцкори, претворили Подриње у стратиште. Вјешала су ницала свуда гдје су живјеле српске породице.
Други, још стравичнији чин, одиграо се у прољеће 1942. године. На обалама Дрине, у Старом Броду и Милошевићима, усташка „Црна легија” Јуре Францетића сатјерала је у шкрипац више хиљада српских цивила. Слике мајки које са дјецом у наручју скачу у хладну, подивљалу Дрину како би избјегле каму и силовање, остале су урезане као вјечни споменик подрињског страдања. Памти се кроз године дјевојачка коса и увојци које су дрински вирови носили низ мутну обалу чинећи тако призор урезан у дјечија сјећања!
Пола вијека касније, крвави круг се поново затворио. Од 1992. до 1995. године, под командом Насера Орића, снаге из Сребренице извршиле су систематски покољ у више од стотину српских села. Кравица, Загони, Подравање, Бјеловац... мјеста су гдје се умирало на крсне празнике, на Божић и Петровдан. Преко три хиљаде Срба из ове регије убијено је, углавном на кућном прагу, док је свијет нијемо посматрао. Увијек ме памћење врати на малог Слободана, трчећи за својим псом пострадали су обојица. Невине очи у мору убијених, стравични смијех оне која му је узела живот, младост, дјетињство и ореол који је Бог спремио свом новомученику. Сјетим га се, јер много пута потрчим за мачком не гледајући у траву, не мислећи да ми се нешто може десити. Као и он. Дијете. Оно мало, невино, жртвовано због љубави. Јер, да је дорастао довољно, сигурна сам, себе би тако жртвовао због оне коју би му Господ подарио на чување.
А онда. 1996. година. Када се у зиму, у Дејтону потписивао мир, за Србе из Сарајева отпочела је нова Голгота. Око 150.000 Срба из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Илиџе, Грбавице и других дијелова града, који су четири године бранили своја огњишта и у тој борби изгубили хиљаде синова, морали су да напусте све што су генерацијама стварали.
Мартовски дани 1996. године остаће уписани у аналима модерне историје као слика незапамћене сеобе. Кроз сњежну мећаву преко Требивића и Романије, на камионима, тракторима и пјешке, кренуле су непрегледне колоне. Али они нису носили само своје материјалне ствари. Најпотреснија слика тог егзодуса били су ковчези. Не желећи да оставе гробове својих ратника на милост и немилост, сарајевски Срби су откопавали своје мртве и носили их са собом у изгнанство.
Огроман број ових прогнаника своје ново, коначно уточиште пронашао је управо у Подрињу – у Братунцу, Зворнику, Вишеграду, Милићима. Подрињска земља, већ преплављена сопственом крвљу, примила је у своје наручје кости сарајевских бораца, који данас почивају на Војничком гробљу „Нови Зејтинлик” на Сокоцу и на гробљу у Братунцу. Два страдања, двије велике српске несреће, спојиле су се у једну судбину.
У сјећању народа који је преживио ове страхоте, један скроман жути пољски цвијет постао је тихи свједок и симбол цијеле ове епопеје – ивањско цвијеће, крстастог облика, од мртвих чинио је живе, чинио је свједочанства проткана подрињским ливадама, оживљавао је мртве и памћење на њих!
Оно цвјета у рано љето, у вријеме када су подрињска српска села највише страдала, свједочећи о контрасту између љепоте природе и ужаса злочина. Али ивањско цвијеће има још дубљу симболику: Исто онако како српске домаћице на Ивањдан плету вијенце од овог жутог цвијета да заштите своје домове, тако су кости страдалника из Подриња и кости досељеника из Сарајева исплеле невидљиви, али нераскидиви одбрамбени вијенац око Дрине и Републике Српске.
Ивањско цвијеће је самоникло и неуништиво. Може се газити, косити и палити, али оно сваког прољећа изнова ниче из земље, свјетлуцајући својом жутом бојом попут угашеног пламена свијеће који поново оживљава. Оно је данас симбол васкрсења сарајевских и подрињских Срба. Изгубивши старе завичаје, они су у Подрињу пустили ново, дубоко коријење, саградили нове куће и цркве, чувајући вјечну тапију на своје постојање.
Док год ивањско цвијеће ниче на обалама Дрине, живјеће и сјећање на континуитет жртве, али и на снагу једног народа који је успио да преживи егзодусе и погроме, претварајући своју трагедију у тријумф живота и опстанка.
Нека Бог да вјечни починак нашим страдалим!
За "Катеру" написала историчар и самостални стручни сарадник за меморијализацију и културу памћења у Градској управи Источно Сарајево Свјетлана Самарџија.
