Срби који су избјегли из Хрватске током акције "Олуја" на данашњи дан 1995. године кажу да ране прогнаних и расељених нису, нити ће икада зарасти и да је обиљежавање тог трагичног догађаја у новијој српској историји важно како би се сачувало сјећање на српске жртве.
Милица Јурић, чији су родитељи Радомир и Љиљана Михић били у колони избјеглих Срба, испричала је за Тањуг да су они жељели да сачувају огњиште и да су зато посљедњи напустили село Доњи Ваганац, близу Плитвичких језера.
"Ја сам у Србију дошла 1991. године са братом, сестром, бабом и дедом, док су родитељи остали у Лици да чувају огњиште и Крајину. Посљедњи су изашли из села, тата је послао маму са комшијама, а он је остао. Мама је до Бањалуке стигла на тракторској приколици, а после два дана, дошао је и отац", присјетила се Милица.
Како је навела, Љиљана и Радомир су из Бањалуке војним камионима дошли до границе са Србијом,а одатле су са комшијама стигли до Срема", рекла је Милица.
У Хрватску су се, каже, послије тога враћали, али истиче да тамо није као што је било прије рата.
"Остале су само рушевине, пуста села и поља, све је зарасло, остала је само по која стара особа која нема где или не жели да напусти огњиште", рекла је Милица чији је отац преминуо 2014. године, мајка живи у Новим Карловцима код Инђије, а она са својом породицом у Бачкој Паланци.
Милош Дудуковић који је избјегао с породицом са Кордуна каже да је током "Олује" било страшно, није се знало ко куда иде и гдје ће се зауставити.
"Ништа ниси знао, једноставно смо ишли, а докле ћемо и где ћемо се зауставити нико није знао. Било је јако тешко, не бих желео ни да се враћам и сећам свега што смо проживели", каже Милош.
Са породицом је најприје стигао у Уб, одатле су отишли у Батајницу, а потом, преко Београда у Ириг, гдје су и остали.
Каже да га подножје Фрушке горе подсјећа на родни, брдовити Кордун, а за многе који су заједно са њим избјегли те године, ни данас не зна где су.
"После свега тога не зна се где су многи од њих завршли, има пуно несталих, људи су се разбежали, има нас по целом свету", каже Милош који се послије Олује два, три пута враћао у родни Кордун.
"Видео сам само два, три старија човека, од 80 година, нема ту живота више, ни суживота", навео је Милош.
Успио је, каже, да прода своју имовину, а има много оних којима је све попаљено и уништено.
"Тамо је све зарасло. Хрватска једино одржава путеве јер је то њихова земља, нормално је да брину о путевима. Никада није било тако одржавано као сад. У овом прогону успели су све да реше, остварили су зацртане циљеве, а ко је нас иша питао тада, нико", закључује Милош Дудуковић.
