Казино у Ешторилу, граду недалеко од Лисабона, био је одувијек на великом гласу, а данас га сматрају највећом коцкарницом Европе. У њему су се одржавале и спектакуларне гала музичке и сценске представе за пробрану свјетску клијентелу. У љето 1941. ту се одиграла једна чувена оштра партија бакаре, која се још дуго помињала. Неки мистериозни богати Литванац дрско и надмено је подизао улог, а кад би био банкер, наметао је "но лимит" игру у жељи да поколеба противника.
Плавокоси саиграч у једном часу је лежерно са смијешком на зелену чоју спустио своје карте. Пошто је претходно ка средини стола већ гурнуо хрпу разнобојних жетона, поче из џепова смокинга вадити свежњеве "гринбакс" банкнота, у апоенима од сто америчких долара, укупно 50.000. Жамор је нагло утихнуо, крупијеи и играчи са других столова су застали, рулет се закочи, а чак и џез-бенд обустави свирку. Наступио је тајац, људи су забезекнуто пиљили у ту хрпу новца којим је плавокоси контрирао на дрски изазов. Треба рећи да је чак и за пребогате госте овог казина то био нестварно висок улог за једно дијељење карата. Да би све било јасније тадашњих 50 хиљада зелембаћа премашује данашњих пола милиона долара. Наравно, Литванац је подвио реп и посрамљен, блијед као крпа, брзо напустио казино. Као да се ништа значајно није десило, побједник је замолио особље да му спакују добитак, док је он лежерно пијуцкао бурбон и пушио кохибу.
Био је то персоналу и гостима раскошног хотела "Палацио" (Палас) већ добро познати плејбој и хедониста Душан Душко Попов, Србин са разгранатим бизнисом у Београду и Дубровнику, који је због послова често летио за Лондон. И дуж цијеле магично лијепе ривијере, од Лисабона, преко Ешторила до Кашкајиша, био је запажен као елегантан џентлмен, са префињеним манирима који је у веселом друштву посјећивао ексклузивна монденска мјеста за забаву на атланској обали. Пажњу је привлачио и оштром вожњом, док је својим кабриолетом бугати-57 гутао серпентине ка мистичној тврђави Форте де Круз и чаробним замковима дуж околних висова.
Као члан дубровачког јахтинг и ватерполо клуба, једрио је вјешто на запањујуће високим таласима Атлантика или је пак преплануо љешкарио на чувеним плажама Гинчо или Тамариз. Ту би се редовно нашле и расне љепотице, са тек по којом крпицом на себи, које су неодољиво личиле на пин-ап иконе тога времена, попут гламурозних Соње Хени или Долорес дел Рио. Све ово звучи прилично бајковито, а тек нестварну димензију поприма када се зна да је тог љета 1941. широм Европе већ бјеснио крвави рат. Међутим, тај "ћошак" континента је био заобиђен, јер је премијер Салазар Португалију прогласио неутралном земљом. Међутим, живот Душана Попова није био баш посве онако романтичан и безобразно лакомислен како је у први мах изгледао. Испод те слике крио се тајни агент, немилосрдно хладан и срачунат, јер су људи његовог заната у то вријеме носили главу у торби чак и више од војника на фронту.
"Кућа шапата"
Неутралност Португалије био је разлог да се управо на поменутој ривијери натиснуло пола европске аристократије, укључујући и чланове краљевских породица Шпаније, Италије, Мађарске, Бугарске. Ту се угнијездише и неки од Бурбона, Виндзора, Хабзбурга и других. Једни су још одраније ту имали љетниковце и палате, а други закупише апартмане, па и читаве спратове хотела високе класе. Бјеше ту екс-премијера, министара, пословних магната и других крупних звјерки, што је био миље као створен за легло шпијуна са разних страна. Већ поменути хотел "Палацио" из тог је разлога и прозван "Кућа шапата", јер су се под његовим кровом "на по уста" дискретно размјењивале важне информације.
Насупрот увријеженом мишљењу да су шпијуни опасни мачо фрајери, у принципу се за ту фелу регрутују наоко обични неупадљиви грађани, боље речено вукови у јагњећој кожи, који ничим не одударају од стада. Често су то били наизглед смотани типови, чак туњаве шоње. Међутим, свако правило има и изузетке резервисане за асове из те бранше. Управо такве шпијунске ајкуле били су Ђакомо Казанова, који је радио за Млетачку републику, затим чувени совјетски шпијун Рихард Зорге и речени Србин Душко Попов. Био их је глас страсних заводника, раскалашних женскароша, те окорјелих коцкара и бонвивана великог стила. Том репутацијом су маскирали свој тајни занат. Попов је био двоструки шпијун и радио за њемачки Абвер као агент Иван и за британску МИ6 са кодним именом "Трицикл", а био је и сарадник тајне службе Краљевине Југославије под "домишљатим" кодом "Душко".
Увијек био окружен лијепим женама
Фото: glassrpske.com
Бјеше типичан плејбој и хедониста, духовити козер, спортски тип са снажном харизмом и шармом, те углађени шмекер свјетског рафинмана, пун пара и поврх свега врло образован човјек. Уз ове атрибуте и није морао бити Аполон да би био магнет за њежнији пол. Као прави даса, галантан, духовит и срдачан, изузетно је цијењен и у мушком друштву, али жене, жене... Проносили су се гласови о његовом порочном животу, чак и његовој "бесрамној" склоности да о једном трошку у кревет води, саклони Боже, и по двије даме (од тог "menages a trois" наста и оно "трицикл"). Због тога су се строге госпе из високог друштва саблажњавале и брижно чувале своје кћери од тог "највећег блудника града...", што би рекао Радован Трећи. Тако је и госпођа Габор, супруга фабриканта оружја из Будимпеште, једва у Ешторилу сачувала двије кћери, већ спремне да ускоче у његову постељу. Једна од њих, бивша мисица Мађарске, ускоро ће се преко велике баре успјешно пробијати у свијету филма и постати славна Заза Габор.
И обје "његове" централе су му давале секси сараднице, али и намјештале разне "случајне" луткице, преко којих су га пратили и искушавали његову лојалност. Ове друге су обично глумиле тек цуре жељне лудог провода, пуке инфантилне брбљивице, наивније чак и од чувених француских собарица. Истицале су ђаволасто своје облине, па је "мученик" имао пуне руке посла. Уз лијепе жене Душко се ослобађао стреса, оне су му "к'о руком" лијечиле нервозу и несаницу.
Зна се и да су кокетне љепотице извукле многе тајне од разних комплексаша и будала, који су одувијек били склони да се пред мазно напућеним усницама и трепћућим окицама доказују као "велики и важни момци", па су тртљали и што треба и што не треба, док су им се оне "безгранично дивиле". Елем, добро позната прича о "тешким" мушкарцима и "лаким" женама. Тако су многе даме из свијета шоубиза постале чувене шпијунке попут Мате Хари, Марлен Дитрих, Жозефине Бекер, а у то коло однедавно убрајају и Анђелину Џоли.
Игра је почела
А како се Попов уопште обрео у овом перју, прича почиње овако. Године 1936. он у Фрајбургу студира права, гдје ће касније и докторирати. Ту упознаје будућег најбољег пријатеља Јохана Јебсена, званог Џони, момка правог лафа из богате бродовласничке породице. Брзо се зближише и као ноторни женскароши, уз помпезне проводе и паклено брзе аутомобиле, немилице расипаше хрпе рахјс марака.
Насилне задрте нацисте мрзили су из дна душе, а због сукоба са њима Попов чак допаде и затвора. Али моћни отац га некако избави. По повратку кући, Душко отвара адвокатску канцеларију у Дубровнику. Једнога дана почетком фебруара 1940. Џони га телефоном позва на хитан састанак у Београд. У кафани код "Српског краља" пада договор да постану агенти Абвера, да би Трећи рајх шпијунирали у корист Енглеза, радећи паралелно за њихов Интелиџенс сервис. Џони има пролаз до главног шефа Абвера, адмирала Канариса, а у британски МИ6 лично их прима главни шеф Стјуарт Мензис и очински упозорава да су грешке двоструких шпијуна кобне. Директни шеф Попову постаде Вилијем Лук.
Игра поче и Попов ускоро стиже у Ешторил. Могло га је запасти и неко мање романтично "радно мјесто", али Абвер ту већ бјеше држао "радњу" са Лудвигом фон Карстхофом за "тезгом", а британском МИ 6 Попов дође као поручен да ту води и њихов "дућан". На крају сви су били задовољни, а посао је ишао к'о алва.
И тако Србин, уз неодољиви зов авантуре, загази у вртлог закулисних игара, интрига, уцјена, лажи и превара, гдје се за циљ не бира средство, што бјеше скопчано са високим ризиком. На вијест о варварском бомбардовању Београда 6. априла 1941. заклео се крваво светити нацистима на све могуће начине.
Душко чудесно брзо задоби повјерење фон Карстхофа, а његова љубавница Елизабет Сарба им је била веза. У казино би долазила и пред Душком на рулету одиграла неколико бројева на црвено, који би за њега значили датум сат и мјесто састанка. Ускоро му Берлин повјерава контролу над њемачким шпијунима у Британији, који би били и плаћани преко њега.
Попов одлази у Лондон и са шефом одјељења "Дупло икс", сир Џоном Мастерманом, у хотелу "Савој" прави план разоткривања њемачких агената на острву. Ускоро се сазна "чија мутер шварцен вуну преде", јер Душко већину офира, па их британска служба "замоли" да сарађују. Ту понуду због "нечег" нису хтјели одбити. Трицикл је разоткрио и опасног њемачког шпијуна званог Цицеро, који је дјеловао као упосленик британске амбасаде у Анкари. Још многе спектакуларне акције и шпијунске бравуре носиле су потпис "трицикл". Брзо постаје јасно да је играч великог калибра.
Душко је "тешка срца" за најближе сараднице прихватио шпијунке Герду Саливен, праву секс бомбу и атрактивну Фридел Гартнер, кодног имена "Желатин". Тиме га је "почастио" шеф Стјуарт Мензис, чије се ријечи још памте: "Гдје пише да нека дјевојка само зато што има дуге ноге, бујне груди и добру гузу мора бити глупља од оне која то нема".
Тај исти Мензис га је изгледа знао "у душу", па му једном написа: "Ви сте поштени, али немате скрупула. Ваши нагони и интуиција јачи су чак и од Ваше неспорне памети, а она је далеко изнад просјека. Кад се уплашите не хвата Вас паника. Мислите јасније и доносите боље и брже одлуке кад вас на то тјера нагон за самоодржањем, него кад прво размислите, па тек онда одлучите. Ви користите превише разних метода, али то је добро за посао."
Када су Јапанци од Берлина затражили анализу британског потапања италијанске флоте у Таранту уз помоћ носача авиона, а нешто касније и Попов упућен да "сними" америчку флоту на Хавајима, он је одмах схватио да то значи само једно - Јапанци ће ускоро напасти базу Перл Харбор. Душко то у Њујорку одмах саопштава централи ФБИ, међутим свемоћни Едгар Џ. Хувер то игнорише. Сматрао је Попова за непоузданог развратника, иако им је уступио ново чудо шпијунске технике, тзв. "микро-пункт", коју је од Абвера добио као агент од врхунског повјерења.
Чувени казино у Ешторилу
Фото: glassrpske.com
Чекајући да се Хувер смилује и лично га прими, Попов унајми црвени спортски бјуик, нађе у Њујорку своју бившу париску љубав, гламурозну филмску звијезду "femme fatale" Симоне Симон и с њом запали на Флориду. Но, Хувер и послије њиховог састанка од 24. септембра одби да Душково упозорење пренесе предсједнику Рузвелту, што би спријечило катастрофу пацифичке флоте САД 7. децембра 1941. Тај исти Хувер глумио је моралног пуританца, да би прикрио своје прљаве оргије, обучен у женску одјећу.
Још у Америци сазнаје да је од стране Нијемаца скоро раскринкан као енглески агент, али ипак се храбро враћа у Лисабон. За то је требало имати јаке живце и још један велики парни орган. Вјерни Џони му је дошапнуо да ће бити подвргнут суровом саслушању Гестапоа, па чак и дрогиран "серумом истине", натријум фентанолом, како би признао своје гријехе. Захваљујући својој интелектуалној и менталној снази сачувао је присебност и није се сломио током истраге. Успио се извући и увјерити Швабе у своју оданост. У питању је била и судбина цијеле породице у Београду. Официр МИ6 Ивен Монтегју записа: "Попов је био непоколебљив, немилосрдан, храбар и хладнокрван, због чега је смио да се врати код Нијемаца у Лисабон и Мадрид, када је био готово сигуран да је проваљен."
Круна
Како је поново учврстио свој положај у Абверу наставио је за њих ревносно прикупљати "важне податке", неопходне у припреми терена за тада још актуелну њемачку намјеру инвазије на Британију.
Међутим, круна његових подухвата је операција "Фортитјуд". Он је био кључни човјек Интелиџенс Сервиса у великој игри да се Нијемци увјере како ће се савезници при инвазији искрцати код Калеа и сјеверно ка Норвешкој, а не у Нормандији. Игра је била тако добро осмишљена да су Нијемци насјели и главнину снага из Нормандије пребацили на сјевер, а кад су се јаду досјетили, било је касно.
Негдје у мају Душков пријатељ Џони Јебсен је проваљен и заробљен. Послије дуготрајне тортуре и истраге стријељан је, а да није одао Попова и његову мрежу британских обавјештајаца. Душко преко својих њемачких веза открива његовог мучитеља и убицу официра Валтера Салцера, уз много перипетија одлази у Хамбург и сурово га кажњава.
Душко је помагао и војску ђенерала Михаиловића, зна се једна епизода са младим краљем Петром с почетка 1944. Наиме, са пуковником Бејлијем из Дражине мисије отишао је у лондонски стан краљице Марије, коју је изузетно цијенио. Она је као велики патриота сматрала да се због војних и политичких разлога Петар, без знања Енглеза, треба авионом пребацити код Драже. Попов је то од срца подржао, нудећи сву оперативну помоћ, а и Бејли је био сагласан. Међутим, млади краљ се излануо неком из британске владе и Черчил је то стопирао.
Фото: glassrpske.com
Колики је Душко био превејани махер говори и то да су га, нипошто наивни Нијемци дебело плаћали (преко два милиона долара) за субверзивни рад против њих самих. За те новце он им је годинама продавао "чавче под голупче" и вукао их за нос. Тиме су били толико одушевљени да су му чак на груди закачили и жељезни крст. То безбели није сметало да послије рата пензионисаном пуковнику МИ6 Попову, њено величанставо енглеска краљица додијели високи орден британске империје, као и скупоцјену Модиљанијеву слику са посветом на полеђини. Да је опстала монархија, вјероватно би добио и Карађорђеву звезду из руку краљице Марије.
Послије рата Попов се бавио разним уносним пословима и наводно прекинуо са старим занатом, мада многи тврде да је његова фирма за увоз и извоз била само покриће за дјеловање МИ6 преко његових канцеларија широм свијета. Но и тада даме напросто нису могле одолити његовом шарму. Постоје такви типови који не спадају у класу неких љепотана, али имају "то нешто", попут рецимо пјевача Тозовца, који такође бјеше отров за жене. Душкова прва жена Жаклин Бланк имала је само седамнаест година када су се упознали 1945. године и ускоро вјенчали. Била је права љепотица из аристократске француске породице. Живјели су у Кастел Арасу, између Нице и Кана, гдје су добили сина. Развели су се 1961. Душко се поново оженио са деветнаестогодишњом Џил Џонсон, вјенчали су се 1962. у православној цркви у Кану, а са њом је добио три сина. Живио је врло луксузно на Азурној обали, али је оболио од карцинома и 10. августа 1981. преминуо у Лондону у 69. години.
Биографија
Душко је рођен у Тителу 1912. Његов отац Милорад је био фабрикант и трговац финим тканинама. Са братом Миливојем је центру Београда, у Француској улици број 5, саградио велику кућу, у којој је Душко одрастао са браћом Иваном и Владимиром. Упамћене су у граду њихове момачке екстравагантне журке. Душко се школује у Енглеској, гимназију похађа у Београду и Паризу и докторира права у Фрајбургу. Изузетно је образован, говори њемачки, енглески, француски и италијански језик. Дио породице се касније преселио у Дубровник.
О Душку је написано мноштво књига и написа, укључујући и његове мемоаре "Шпијун/контра шпијун" из 1974, у којој је изнио само дјелић својих тајни, и то доста недоречено. Већина аутора га мање-више повезује са филмским ликом Џејмса Бонда, насталим по роману "Казино Ројал" Иана Флеминга. Американац Лари Лофтис је три године помно истраживао мистерију звану "Трицикл", да би 2016. објавио свој бестселер "У чељустима лава - истинита прича о Душку Попову" и тиме отклонио све дилеме око тога. У једном интервјуу за "Њузвик" је устврдио не само да је Флеминг по Душку креирао лик Џејмса Бонда, већ је тај филмски агент био "мала маца" за легендарног Србина. Сам Флеминг, такође британски агент, то није никад потврдио, иако се зна да је у хотелу "Палаци"о имао собу преко пута Попова. Само је једном поменуо да је Душко често звао стрица Миливоја у Београд на његов телефон 26-007. Лари је своје ставове темељио на доступним документима из архива служби, само у ФБИ је прегледао 2870 докумената. Јасно је да је Душан Попов највећи свих времена, али не очекујте да ће западни шовинисти икад званично признати да је по њему створен филмски Бонд, икона западне популарне културе. За њих је неприхватљиво да један Србин, или рецимо Рус, могу бити "број један" у било чему свјетски значајном (случај Ђоковић).
Брат Иван
Душко је и брата Ивана увукао у свој тим троструких шпијуна. Изузетно важном Дражи, кодно име било му је Ескулап и Ханс. Веза са Чичом били су мајор Божо Ранковић и капетан Радомир Милинковић - Џек. У априлу '41. Иван се са породицом пред усташама једва спасио из Дубровника. Одмах приступа четницима, гдје је у стомак рањен у борби. Касније се по задатку убацује међу Нијемце. И капетан Звонко Вучковић помиње га у својим мемоарима као великог патриоту и важног обавјештајца. Иван је био окорјели антикомуниста и послије рата је живио на западу.
Пише: Драган Мијовић
