Шездесетдвогодишњи Младен Тодоровић из сребреничког насеља Казани једини је ковач у овој општини, из чије се ковачнице још диже дим и чује звук чекића који туче по усијаном гвожђу и наковњу.

И то не сваки дан, него само повремено када се, како каже, “сабере” посао.

- Немам рачуна да палим ватру ради једног предмета или мањег броја алатки које треба да поправим, односно покујем. Сакупим више сјекира и других предмета и онда распалим ковачку ватру, покренем мјешину, угријем гвожђе и радим док не завршим те поправке или евентуално ковање неких нових предмета, што није чест случај - прича Младен.

Он каже да је посла све мање јер је тржиште преплављено разним алаткама које су често сумњивог квалитета, али су јефтине. Све мање је становника, посебно на селима, којима су потребне ковачке услуге, па се смањује и обим посла у његовој радњи.

Младен говори да је знао да је ковачки посао прљав и тежак јер му се и отац бавио ковачким занатом, али да га је, ипак, заволио и имао жељу да продужи породичну професију и традицију и да се бави ковањем.

Ковање заволио у дјетињству

Још као дјечака тај позив га је привлачио, имао је жељу да изучи ковачки занат и открије тајне тог занимања учећи од оца Боже.

 - Помагао сам оцу као дјечак и временом су ме све више привлачили ковачки пламен и ужарено гвожђе које је у очевим рукама мијењало и добијало различите облике.

То постаје занимљиво и изазовно као моделирање са глином или пластелином, јер ковање је неки вид игре са врелим гвожђем, од којег се чекићем и машицама/клијештима/ искивају разни предмети и облици - појашњава Тодоровић.

Oн каже да су за њега ковани предмети као кипарске или резбарске фигуре, односно нека врста умјетничких дјела, а звук чекића најљепша мелодија.

У изазовни и за дјечију радозналост невјероватни свијет кованих ствари и израду разних облика од гвожђа који настају ковањем ушао је као дјечак.

Врело гвожђе је играчка за ковача

- Врело гвожђе се савија и мота као змија и обликује као тијесто у рукама вјештог кувара, тај занат представља и вид игре или умјетности - прича Младен, који се овим послом почео бавити са 17 година.

Прије тога је помагао оцу и учио у његовој ковачници, у којој је распаљивао ковачку ватру, а селом су одзвањали ударци чекића по ужареном гвожђу.

Младен је стечено знање у породичној ковачници усавршио радећи 13 година ковачке послове у Руднику угља у Бановићима, гдје је био запослен до избијања рата у БиХ.
Каже да је годинама учио и још учи, а највише је научио од оца, који је био добар и цијењен ковач.

- У то вријеме ковачи су били тражени и било је посла. Данас је мање потребе за ковачким услугама и најчешће су то поправке пољопривредних и неких других алатки и ријетко да неко тражи неки нови предмет да му ковач направи - прича овај Озренац, који је био принуђен да пред крај рата са хиљадама Срба из Возуће и Озрена напусти родни крај и замијени га избјегличким “гнијездом” у Сребреници.

Тодоровић је пензионер који је и даље заљубљен у ковачки позив. Истиче да му је хоби ковање и израда неких нових предмета и облика од гвожђа, а представља и додатни извор прихода у кућни буџет.

Каже да за коваче нема тајни у том занату.

- Потребна је љубав према том послу, добра ватра, чекић, машице и јаке руке. Када се гвожђе угрије на доброј ватри оно постаје мекано за обраду и обликовање. Уз помоћ ковачког алата, те маште и умијећа мајстора праве се најразличитији ковани облици и предмети - појашњава Младен.

Он наводи да би ковачки занат требало очувати у оквиру нематеријалне културне баштине, као и још неке старе занате који су у изумирању.

- Када умијете направити нешто својим рукама, увијек ћете зарадити за своје потребе и ви сте тако ковач своје среће - поручује Тодоровић.