На данашњи дан 1814. године у Угринама, код Брибира, у данашњој Хрватској, родио се љекар, ботаничар и природњак Јосиф Панчић – први предсједник Српске краљевске академије.
Панчић је открио нову врсту ендемско-реликтног четинара названу по њему Панчићева оморика, основао је и уредио Ботаничку башту у Београду 1874. године, а Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, добио је име по њему, као и Панчићева поточарка.
Био је научник свјетског гласа и једна од најзначајнијих личности у нашој науци и култури 19. вијека, а током свог рада открио је 102 и описао око 2 500 биљних врста.
Јосиф Панчић је основну школу похађао у Госпићу, у Лици, а гимназију у Ријеци. Наставио је да се школује у Загребу, гдје је ишао у високу школу.
Уписао је медицину на универзитету у Пешти и докторирао 1842. године. Током студија се издржавао тако што је давао приватне часове из француског и италијанског језика.
Панчић је послије факултета радио као приватни љекар у Будиму. Како није могао да живи од новца који је тако зарађивао, одлази у Банат гдје је радио као љекар и наставник у једном руднику.
Поред свог посла, Панчић је скупљао биљке и проучавао флору тих крајева, а у својим проучавањима је отишао до Беча, гдје је упознао Фрању Миклошића и Вука Караџића који га је упутио у Србију, јер је тамо недостајало учених људи и љекара.
Панчић је отпутовао у Србију 1846. године. Како је дошао по препоруци Вука Караџића, који је имао доста непријатеља, Панчић није био лијепо примљен и није добио радно мјесто које је желио. Док је чекао на постављење обилазио је ужички крај и изучавао биљни свијет.
У то вријеме је у непосредној околини Јагодине владао трбушни тифус. Панчић се већ спремио да се врати када га је Аврам Петронијевић, министар иностраних послова и власник фабрике стакла, позвао да привремено борави у тој области и помогне у сузбијању болести. Панчић је прихватио посао и за пола године успјешно сузбио болест.
Током боравка тамо упознао се са биљним свијетом Јагодине, Белице и Црног врха.
Становници Јагодине, гдје је упознао и своју супругу Људмилу, веома су га завољели због његове марљивости и савјесности и када је добио понуду за радно мјесто у Неготину, они му нису дозволили да их напусти.
Панчић је 8. јануара 1850. године постао члан Друштва српске словесности, а 1853. године постављен је за професора зоологије, ботанике, минералогије и агрономије у београдском Лицеју, гдје је провео дуги низ година, а 1884. године је именован за члана Државног савјета.
Године 1855. Панчић је први пут чуо да у западној Србији постоји посебна врста четинара оморика. Десет година касније је добио двије њене гране.
Требало је да прође још 10 година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. пронађе до тада непознати четинар оморику која је по њему добила име Панчићева оморика.
У Лицеју и касније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.
Када је требало да буде изабран за члана Државног савјета у Србији није испуњавао основни (бирократски) услов, односно није имао до тада ниједну непокретност у држави.
Због тога му је у непокретну имовину прибиљежена зидана гробница коју је себи подигао на гробљу код Цркве Светог Марка у Београду.
Панчић је умро 8. марта 1888. године усред рада у Београду, а 1951. године његови посмртни остаци су пребачени и сахрањени у маузолеју који се налази на Панчићевом врху.
