Шта је то што нас „тјера“ да угађамо другима и да не слушамо себе? Шта је то што нас „тјера“ да радије прећутимо увреду него уђемо у конфликт?

Свако од нас има своју дефиницију шта је добро, шта лоше понашање, и која је награда или казна за та понашања. Процјењујемо и доносимо закључке о томе на основу нашег система вриједности, а њега, опет, креирамо током васпитања. Дјечји мозак нема капацитет да ствари посматра скроз објективно, јер није довољно развијен и склон је да закључује црно-бијело, добро-лоше. Дијете тада може да закључи: „Добри људи се не свађају“, или „Само се лоши људи свађају“.

Како је пут до пакла поплочан добрим намјерама, тако се овдје често деси да одрастемо у претјерано повлађујуће особе које се стално извињавају, које не знају да кажу НЕ, које своје потребе стављају на задње мјесто, које немају личне границе, не знају да се заузму за себе, које се ужасно боје одбацивања/одбијања/отказа/раскида ако кажу нешто, што процијене да не одобравају њима битне особе (родитеља, партнера, шефа…). То је сасвим разумљиво понашање за дијете (које још увијек васпитавају), али проблем је што смо сада одрасле особе, а у овој ситуацији се понашамо, осјећамо и мислимо – као кад смо били дјеца. И то је сасвим разумљиво ако познајемо чињеницу да наш мозак ради по принципу уштеде енергије – у преводу: оно што је некад важило, важи увијек, без тестирања.

Конфликти су знак да је неко угрозио наше границе, можда свјесно, а можда не знајући и да смо ми спремни да их чувамо, због нас самих. Кад освијестимо која мисао нам се јави када смо у ситуацији која би могла да буде конфликтна, и одговоримо искрено себи зашто се бојимо да се заузмемо за себе, односно супротставимо, шта је то најстрашније што би се могло десити и како можемо бити сигурни у ту нашу процјену ризика – можемо да се запитамо да ли је наш страх сада, или смо се некад тога плашили. Ма колико нам било непријатно, неопходно је да научимо да се заузимемо за себе и да уважимо своје жеље и потребе.

Постоји толико техника како правилно улазити у конфликт – односно како с поштовањем себе и поштовањем те особе да водимо разговор, а једна  од најпрактичнијих је “сендвич” техника. Потребно је да кренемо с похвалом, наведемо колико смо захвални и именујемо неколико примјера гдје нам је то јако значило, затим слиједи преокрет, гдје кажемо шта нам смета или шта желимо односно показујемо шта нам је важно, И на крају, слиједи рјешење или компромис.

Сви смо ми истовремено и добри и лоши, некад више једно, некад друго. Да ли је особа добра или лоша у контексту данашње теме, зависи из ког угла гледамо: она је добра по друге, али лоша по себе. Лоша по себе јер како се ми понашамо према нама самима, да ли уважавамо наше жеље и потребе – тиме учимо друге људе како да се понашају према нама.

Аутор: Јована Гајовић, дипломирани психолог и ТА практичар

(Текст је реализован у сарадњи с Друштвом психолога РС)