Како сам могао бити агресор у својој земљи и свом граду?
Тмурни, тихи и магловити јануарски дани ’93 године у Рудом нису ни наслућивали да рат може пробудити све најгоре у човјеку.
Није се ни слутило да Јовањдан, крсна слава великог броја Руђана, може да буде мамац за почетак добро испланиране акције припадника тзв. Армије БиХ.
Напад муслиманских снага био је силовит, а проријеђени српски положаји нису могли да издрже жесток налет непријатеља. Отпор који су пружили борци руђанске бригаде био је недовољан, те је пала кота на Врзиглаву, стратешки најважнија.
Дошло је до пометње међу српским борцима, а муслиманске снаге које су сишле са Соколових Стијена, пресијекле су комуникацију Рудо – Доња Стрмица и долазе иза леђа борцима Руђанске бригаде, те састављају обруч око бораца који су се затекли испод вијадукта у Грабама.
Надбројнији непријатељ их је засуо ручним бомбама, минама и јаком ватром из пјешадијског наоружања.
Када се у Рудом прочуло да се на Стрмици води одсудна битка за одбрану града, многи су у Рудом напуштали своје огњиште и славске трпезе, да похитају на прве борбене линије. Униформа, пушка, рап. Брани се породица и огњиште. Брани се Рудо!
Опкољени српски борци нису заборавили како су прошли њихови саборци на Меремишљу, Дринском, Бродару… неколико мјесеци раније. Предаја за многе није била опција. Војевање „за крст часни и слободу златну“ био је усуд за њих 15 који су остали на вјечној стражи на Стрмици и Доловима.
Тих дана у црно су завијене породице српског рода Барбареза, Бубоња, Ђерића, Ђуровића, Жилића, Јанковића, Кубуровића, Митровића, Радовановића, Рађена, Станишића, Томића, Топаловића, Ћуповића.
„Четири су Томића узела пушку да бране српски народ, отац Бранимир и три сина: Велисав, Јаков и Владе. Јаков је радио у Београду, па ипак није хтио оставити своју браћу. Говорио је: ‘Морам, зашто да се стидим проћи кроз село, ви ратујете, а ја уживам'“ (Монографија Руђанске бригаде 1992-1995). Тако је и било. Тог 21. јануара ’93. године Јаков је имао непуне 23 године када је живот положио за одбрану општине Рудо и Републике Српске. Ексхумиран је у априлу исте године, а син му се родио септембру.
У истој акцији муслиманских јединица заробљена су двадесет четири борца, који су у војном затвору у Горажду провели 626 дана.
Остаће записане ријечи једног Руђанина на испитивању, чији су коријени из Црне Горе.
„Одмах сам ставио инспектору до знања да сам потпуно свјесно пошао у рат, да сам, уосталом био дужан да то учиним, јер сам се заклео својој земљи и своме народу, да ми није било ни на крај памети да се као Црногорац извлачим“ (Монографија Руђанске бригаде 1992-1995).
Јовањдан 1993. године уткан је у свијест свих Руђана. Ране нису зарасле, а данас, 33 године касније молитве се упућују за погинуле борце и пале се свијеће над њиховим хумкама.
Сјећамо их се и поносимо се њима. Рудо их није заборавило. Рудо је тада одбрањено.
Неколико мјесеци касније, под налетом српске војске, припадници тзв. Армије БиХ повукли су се све до Горажда.
Аутор: Александар Брадоњић
