Село Горњи Залуковик у општини Власеница, богато природним љепотама и историјском баштином, дом је многим фамилијама, а међу њима и данас невеликом братству Милића, чије су куће концентрисане у горњем дијелу села на обронцима планине Јавор.

Некада богата и развијена домаћинства, данас су попут многих других само свједоци других времена и обичаја.

Генерације Милића су се увијек исељавале у боље крајеве, али село је данас дом само неколицини, док је остатак братства расут од Власенице, Београда, Кикинде, Њемачке па све до далеке Канаде.

До прије само двадесетак година знали су своје поријекло само неколико генерација уназад, све док се Срђан Милић као студент није заинтересовао, на основу дједових бајки и легенди о јуначким прецима, да открије поријекло Милића.

Послије дуго година безуспјешног трагања, дошао је сасвим случајно до истраживања Милоша Николића, који је неуморно деценијама прикупљао податке о поријеклу фамилија из власеничког краја, служећи се црквеним књигама, архивама, као и разговором са старијим људима.

Његова књига о поријеклу многих родова још је нажалост у рукопису и чека неке боље дане за објављивање.

Николић је на основу црквених књига из цетињског манастира утврдио да Милићи из Горњег Залуковика потичу из племена Бјелице у Црној Гори, а Ђорђија Милић из Подгорице, аутор књиге "Братство Милића", то је потврдио и утврдио везу са посљедњим претком који је живио у Црној Гори и од ког сви Милићи из Залуковика потичу. Од какве јуначке лозе потичу, Милићи из Залуковика нису могли ни да сањају. А тек кад су сазнали да је њиховог директног претка опјевао и сам велики Његош, изненађењу није било краја.

Племе Бјелице

Бјелице су једно од 22 племена старе Црне Горе и једно од девет племена некадашње Катунске нахије, која је обухватала планинска насеља око и сјеверно од Ловћена. По народном предању, заједно са још неколико племена поријекло воде од косовских јунака Орловића, који су се након Косовске битке населили прво у Гацко, затим у Бањане и на крају на просторе Катунске нахије. Племе Бјелице састављено је од многобројних братстава и родова, а најпознатије и највеће је братство Милића. У историјским изворима Милићи се први пут помињу 1416. године, а по тумачима родослова - родоначелник братства је Милин (Милија). Он се помиње у турском попису - дефтеру из 1523. године, као муселем, што одговара титули судије и поглавара. Живот Милића на просторима старе Црне Горе није био лак и представљао је сталну борбу са Турцима за слободу, имовину и живот.

Досељавање у власенички крај

Као ни остала племена, братства и родови Катунске нахије, ни Милићи нису жељели да се покоре Турцима. Турска порта одлучује да умири немирна црногорска племена и 1714. године у поход шаље Нуман-пашу Ћуприлића, који је у овом злом походу трећину Катунске нахије побио, трећину растјерао, а трећину побио или раселио у Босну на подручје од Пала до Сребренице.

За овај несрећни догађај и Милиће посебно је значајно село Ресна, које се налази у близини Цетиња.

Не желећи да се преда Турцима, војвода Милија Милић се заједно са својим сином и рођацима затвара у цркву Успења Свете Богородице у Ресни, коју је и саградио око 1680. године. Ово је јединствена грађевина, која постоји и данас, а посебна је по томе што има пушкарнице, тако да је истворемено служила и као црква и као утврђење. Девет Милића је седам дана пружало отпор, али када им је нестало муниције, надмоћнији непријатељ је успио да пробије врата цркве и све их побије.

Међу ових девет Милића, јунака за одбрану православља и српства, био је и Петар, син кнеза Вуксана и праунук Милина, родоначелника братства Милића. Петар је посљедњи предак који је живио у Црној Гори, а Турци су његову трудну жену са осталим робљем повели преко Дрине у Босну и 1715. године родила је сина Михајла, од кога потичу сви Милићи из Залуковика. По свом јуначком претку добили су и свој назив братство Милића - грана Петровићи.

Овај херојски догађај опјевао је Петар Други Петровић Његош у својој књизи "Лажни цар Шћепан Мали", а ови стихови су урезани и изнад врата на цркви у селу Ресна:

"Јунаци се тад гледају кад на врат муке дођу.

Најславније тад умрије наш Милија војевода;

у цркви се затворити зовне браћу да с њим пођу;

'Гроб је красан, каже, црква - споменик ће бит слобода!'

Бранише се девет дана девет братах без престана,

седамнест и два више барјактара што убише око

цркве на све стране, док их изда џебеана;

Турци олтар провалише, с олтара их све побише."

Прије неколико година, Срђан Милић је посјетио цркву у Ресни, и како каже, стајати на мјесту гдје је погинуо директни предак Петар 1714. године, величанствен је осјећај, нека чудна комбинације и среће и туге.

Михајло је око 1745. године добио сина Милета, а он око 1765. сина Мику, који је око 1790. добио сина Богдана, од овог периода постоје и тачни подаци. 

Богдан је 1815. године добио сина Петра, који је умро 1888. године, а Петар је 1840. добио сина Јову, који је умро 1909. године. Јово је имао два сина - Јаћима, који се родио 1860, и Михајла, рођеног 1866. године, као и четири кћерке Стану, Гоју, Марију и Станицу. Сви данашњи Милићи из Залуковика су Јаћимови и Михајлови потомци. Јаћимови имају разгранато потомство по мушкој линији, док код Михајлових само његов унук Петар има мушке насљеднике који живе у Канади и Њемачкој и за којим још трагају.

Милићи данас

До 1941. године Милићи су били не баш велика, али уједињена и богата фамилија. Један дио братства је пострадао у Другом свјетском рату, а преживјели су се вратили на своја огњишта, са којих су их усташе и Црна легија отјерали 1942. године. На њиховој земљи налази се и велико стратиште српског народа - усташке јаме на Хан Погледи, у којима су на језив начин од каме Црне легије свој крај дочекали многи Срби и Јевреји. И поред неколико иницијатива, ово мјесто није обиљежено на адекватан начин.

Нажалост, након повратка на своја огњишта у комунистичкој власти братство се разјединило и контакти међу новим генерацијама су лагано почели да се губе. У Отаџбинском рату сви Милићи су као припадници ВРС часно стали на браник Републике Српске, а Миломир Милић је 1992. године на оловском ратишту положио и свој млади живот.

Нови и млађи нараштаји пожељели су да се упознају и виђају, и прошле године одлучили су да једном годишње организују скуп братства Милића. Скуп је ове године организован у самом селу Залуковик поред ријеке Јадар. Била је ово идеална прилика да Петрови, Јаћимови и Михајлови потомци чују нешто више о томе ко су, одакле су, а и да се упознају, попричају и уз чашицу домаће ракије Александра и Горана Милића и запјевају.  Сви присутни су добили примјерак родослова, лифлет са кратком историјом Милића, а свака кућа и књигу "Братство Милића". Сљедеће године планирали су да позову свештеника и организују посјету сеоском гробљу, како би одали заслужену почаст свим прецима.

У наредном периоду Милићи из Залуковика посјетитиће цркву у селу Ресна и повезати се боље и са братством Милића у Црној Гори и њиховим активностима.

Пише: Катарина Милић