Друга трећа награда на конкурсу за „Младог србисту“ припала је Лели Милановић из Бијељине.

У наставку прочитајте њен рад.

Сјећам се… Не тако давно, а опет, чини се као да је прошло сто љета. Сједим на прагу своје куће, оронуле од времена и вјетрова, али још увијек усправне, као и ја. Руке су ми испуцале од рада, очи замагљене од година, али срце – срце ми куца исто као некада. Јаче него икад.

Гледам преда се. У дворишту, као у неком старом сну, трче дјеца. Моји унуци. Крв моје крви. И сјећања навиру, јер није увијек било овако.

Било је вријеме кад је земља горјела, кад су куће падале под тежином непријатељске руке, кад је вјетар носио јек суза и вриске. Било је вријеме кад сам мислио да се сунце више никада неће родити над овом нашом земљом.

Али баш тада… баш у најцрњем мраку, кад ми је изгледало да је све изгубљено, живот је пронашао пут. Тих ноћи, кад је страх јео људске душе, кад су очи биле сувише уморне да плачу, моја жена ми је шапнула ријечи које никад нећу заборавити: „Живот се не пита кад ће стати, али се никад не пита ни кад ће се родити.“

И заиста… кад је било најтеже, дјеца су ми се рађала.

У хладним собама, гдје је тињао само слаби пламен луча, рађали су се моји синови. Рађале су се моје кћери. Док је вани бјеснило зло, унутра се рађала нада. Док су нам рушили куће, наши коријени су пуштали нове изданке.

Сјећам се дана кад сам први пут узео у наручје најстаријег сина, док су топови грмјели у даљини. Мислио сам да ће свијет стати, да за нас више нема мјеста под небом. Али кад сам погледао у те малене очи, схватио сам – не може зло појести свјетлост, не може смрт поништити живот.

Вријеме је пролазило, тешка вријеме, гладне године, али нас није нестало. Мени су руке остајале празне од оног што сам изгубио, али су се опет пуниле оним што сам добио. Док су ме ломили, ја сам растао. Док су нам пријетили крајем, ми смо писали почетке.

Сада, док гледам своју дјецу и унуке како трче по земљи натопљеној знојем и крвљу наших предака, знам истину која нас држи од памтивијека.

Ниједна олуја није довољно јака да сломи оног коме се дјеца рађају. Ниједан непријатељ није довољно моћан да побиједи оног коме живот клија испод стопала.

Зато сада, у сумрак својих дана, не бојим се смрти. Јер кад затворим очи, знаћу – иза мене остају срца која куцају, руке које ће градити, очи које ће гледати у исто небо које сам ја гледао.

Ја сам само једно стабло које је положило своје коријене дубоко. Али моји изданци… они су вјечни. Какве год Бог послао препреке, ја сам их успјешно прескакао, јер сам имао за кога да живим, за кога да се борим и положим живот, ако треба.