Сара Ивановић, која похађа Гимназију "Филип Вишњић" у Бијељини освојила је другу награду „Млади србиста“.

У наставку можете прочитати њен рад.

2. јул, 1941.

Управо сам испратила мог Лазу. Недавно је добио дојаву да мора да иде на фронт. Стрепимо од тога веома дуго, а кад ми је поштар предао коверту, већ сам знала шта ће бити у њој. Мени је данима све горе, стална мучнина ме исцрпљује, па је тета Јелена дошла да припомогне у кући и да се постара о Јулији док ја одем на преглед. Сумњала сам у нешто, а доктор је то и потврдио - „Честитам госпођо, трудни сте.”, била је последња ствар коју сам јасно чула пре него што је све постало мутно и тихо. Он је наставио да говори, али моје мисли су дивљале - „Морам одмах да пишем Лазару.“, „Како ћу рећи тета Јелени... а како тек Јулији?“, „Хоће ли ово дете уопште имати оца?“

Срамота ме је и да кажем, али на тренутак ми је кроз главу прошла мисао да не задржим ову бебу. Времена су сурова, за мене, за нас, па и за читав свет. Али, када сам рекла тета Јелени, она се обрадовала и позвала остатак родбине на славље. Кућа се убрзо испунила људима и радошћу, а ја се никада нисам осећала усамљеније. Осећала сам се као странац у сопственој кући, коју више ни не могу назвати домом.

1. новембар, 1941.

Већ су прошла четири месеца од Лазаревог одласка, и сада ми је мало лакше. Јулија ми не да да тугујем, својим смехом и несташлуцима испуњава ову кућу животом. Верујем у њега, да ће бити храбар и племенит ратник, а још бољи отац нашој деци када се врати кући. Пише ми редовно. Његова слова су постала грубља, као да их пише у журби, али и даље осећам љубав у сваком реду.

15. фебруар, 1942.

Лазара нема седам месеци, а већ три седмице ми не одговара на писмо, што ме забрињава, јер он одговара чим стигне. Тета Јелена ме теши, каже да не смем да се бринем, због малишана. Већ сам у осмом месецу трудноће, а хладна зима нас притиска. Хране има све мање, али се боримо. Јулија често спава у мом кревету, стишће ме уз себе и шапуће да жели свог тату назад.

Пре него што је рат дошао у наш дом, све је било другачије. Лазар је био снажан, али благ човек. Имао је руке које су биле створене да раде, а опет су биле најтоплије када би ме обгрлио. Радио је као ковач, а наше двориште је увек било пуно звука чекића и ужареног метала. Лазар је волео живот. Недељом смо често ишли на реку, само нас двоје, док би Јелена пазила на Јуцу. Много је волео да слика. Седели бисмо на обали, и он би ми причао о својим сновима- да направи велику радионицу и учи малу децу да сликају, и да остари поред мене. Некад ми се чинило да ће нам цео живот проћи у том миру, у љубави. Али, рат је дошао, и све се променило.

10. март, 1942.

Лазар је погинуо. Сазнала сам јутрос, од поштара. У последње време имам неки лош предосећај, али сам одбијала да га слушам. Јелена плаче без престанка, а Јулија не схвата шта се дешава. Трудим се да останем јака, али често се занесем у мислима о њему, колико би ми било лакше да је он сада ту. Само желим да плачем у његовим раменима као раније, и да ми обећа да ће све бити у реду. А онда ме погоди, као ударац у груди - њега више нема.

22. март, 1942.

Данас сам се породила. Родила сам дечака и дала му име по мом хероју, узору, његовом оцу, Лазару. Знам да ће ово звучати лоше, али нисам се радовала другој трудноћи. Бојала сам се. Била сам сама. Међутим, када сам га угледала, обузела ме је љубав већа него икад пре. Одмах сам знала - биће исти као његов отац. Када сам га први пут узела у наручје, нисам могла да га пустим. Толико је ситан и нежан, чинило се да ће се распршати као маслачак на ветровитом дану. Сестре су морале на силу да ми га узму из загрљаја, али осећало се као да је обрнуто, има толики стисак на мом срцу да је све камење спало са њега. Коначно смо стигли кући, и она је опет постала дом. Све негативне мисли отишле су његовим доласком.

22. март, 1943.

Данас Лазар пуни годину дана. Нас троје славимо га с радошћу, смехом и песмом. Нисам могла ни замислити да живот после онолико бола може бити оволико леп. Лазара никада нећу заборавити, али не дајем себи да плачем. Сећаћу се његовог живота, часног и достојанственог, уместо његове смрти.

Те ноћи, док су деца мирно спавала, Анђелија је остала будна још неко време. Тишина у кући није била иста као пре годину дана - није више носила тугу и бол, већ мир који су јој пружили њени малишани. За њеним столом лежала је отворена Андрићева књига. Уморна, полу-затвореним очима читала је дело, док се није зауставила на једној реченици - „У деци се обнавља и чисти река човечанства.“

Осетила је како јој се срце стеже, али овог пута не од туге. Скренула је поглед ка кревецу малог Лазара, и знала је да је река наставила да тече.