Прва од двије треће награде на конкурсу за „Младог србисту“ припала је Емилији Шупић.

Емилија је ученик четвртог разреда ЈУ Средњошколски центар „Иво Андрић“ из Вишеграда.

У наставку прочитајте њен рад.

Земљо моја, уморна мајко лица набораног од бриге и туге, зар си и даље жива? Зар ти срце још куца под окриљем вијекова, под теретом које ти је историја без милости оставила у аманет? Гледам те израњавану, али усправну. И не могу да те не волим.

Ти, која си подносила окупације и ратове, прогоне и издаје, остајала си без синова, без имена, без ријечи, али никада без дјеце. Кад ти је било најтеже, кад су те напуштали и остављали, кад си падала на кољена пред непријатељем и пред сопственим заблудама, и тад си рађала. Не из снаге, већ из вјере. Не из ината, већ из љубави. Рађала си кад су ти уништавали домове, палили цркве, скрнавили вјеру, језик и част.  И ти, човјече, замисли силу Божију, кад нам је било најтеже, а нама се дјеца рађала. Знали смо оно што нас данас подмукло уче да заборавимо. Није снага у оружју, ни у новцу, ни у власти. Снага је у колијевци, у дјечијем плачу који омета тишину ноћи, снага је у малим очима које не знају за мржњу, у рукама које још уче да држе оловку, али већ знају да загрле. И сада, негдје, нека жена под срцем носи и љубављу тка један будући живот. Један отац, загрљен, изнова и изнова прича омиљену причу. Добро је док је тако, јер живи смо док нам живе бајке и успаванке. Трајемо све док поред себе имамо неког млађег. И није смисао живота да имаш о чему да бринеш, већ о коме. Вриједно је оно што за нама остане. Зато запамти човјече, дјеца су највећи благослов који имамо. И нису она ту да нас спасу, него да нам покажу да смо већ спасени. Самим тим што постоје, што су већ ту.  Узалуд нам славне побједе и још славнији људи ако нема ко да их помиње. Дјеца су била и остала наша најтиша, али највећа побједа. Можда нисмо увијек знали како, али смо имали велики разлог зашто. Данас, када би требало да нам буде најлакше и најљепше, када туђа оружја не нишане наша огњишта, дозволили смо да сами у њих пуцамо. Празна је кућа без дјечије граје, ма шта у њој било. Зато човјече, када на крсној слави пред иконом наздравиш домаћину пожели му само дјечији смијех у кући, тиме си му пожелио и срећу, и здравље, и богатство. Нисмо ми ни најјачи, ни најбројнији народ, али смо они који су и поред њих опстали, јер смо своје молитве утискивали у први дјечији удах.

Ово наше мало, али свето парче неба вијековима је рађало људе који су исписали историју. С тога је и гријех, како према прошлости, тако и према будућности да нам се колијевке не њишу и бајке заборављају. Смрт није крај, ако је нови живот замијени. Зато човјече, и кад ти је најтеже, дјеца ти се рађала!