На узвишици која наткриљује Кумановску котлину, попут стаменог граничара стоји Зебрњак, монументална грађевина подигнута у част и славу јунака, који су побједом над Турцима у Кумановској бици поставили камен темељац будућим величанственим побједама српског војника: на Церу, Колубари, Кајмакчалану...

Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обје војске јуришале једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, сви турски напади су одбијени, а битка је добијена. Била је то прва и најзначајнија српска побједа у Првом балканском рату, која је најавила крај турске владавине на Балкану.

Пред грмљавином српске артиљерије, забиљежио је српски конзул из Битоља, није се повлачила једна војска већ једна империја“, а у народу је остала изрека: „Куманово за Косово!“

Занимљиво је да су турски ратни планови направљени уз помоћ њемачког војног стручњака Колмара фон дер Голца. Према њемачком плану, турске снаге требало је да заузму одбрамбене позиције на простору Вардарске Македоније, а разлог за овакву стратегију лежао је у чињеници да се главнина турских снага налазила у Малој Азији.

Упркос томе што се борила по плану, турска Вардарска армија је доживјела тежак пораз. Иако је Зеки-паша оперативно изненадио српску команду својим изненадним нападом, одлука да се нападне снажнији непријатељ била је озбиљна грешка која је одлучила исход битке.

Катастрофални пораз Турака код Куманова у очима српског војника представљао је својеврсни реванш за Косово, које је послије 523 године на један заиста бриљантан начин освећено. Пораз вјековног непријатеља подигао је не само морал у српским трупама, већ је непосредно након ове побједе, углед мале Србије на европским теразијама високо одскочио.

Преко 2.000 заробљеника пало је у руке Првој армији, као и велики број топова, пушака, митраљеза и осталога плијена. Била је то прва и најзначајнија српска побједа у Првом балканском рату, која је најавила крај турске владавине на Балкану.

Српски официр на коњу одаје почаст погинулом војнику послије Кумановске битке.

Послије Кумановске битке погинули српски ратници су углавном сахрањивани у близини положаја на којима су пали. Идеја о подизању спомен-обиљежја достојног славе српских ратника потекла је од ратних ветерана који су у ту сврху 1922. године формирали Одбор за подизање споменика.

Градња монументалног споменика је отпочела 1934, у тешким условима. Градитељи су се суочавали са непроходним тереном, јаким вјетровима, али и финансиским тешкоћама. Да би се скупила средства Одбор је фебруара 1936. године у Београду, у излогу три радње на Славији и Теразијама показао јавности моделе спомен-обиљежја.

Након три године, радови на изградњи спомен-костурнице на Зебрњаку су завршени. Свечано освећење и откривање спомен обиљежја уприличено је на на 25. годишњицу српске побједе.

Споменик су свечано осветили митрополит скопски Јосиф, епископ нишки Јован и и епископ рашко-призренски Серафим.

На дан освећења спомен-костурнице, 30. октобра 1937. године, посмртни остаци ратника груписани у Цркви Светог Ђорђа у Младом Нагоричану су пренесени у спомен-костурницу на Зебрњаку.

У костурници почивају земни остаци 678 војника Прве српске армије, којом је тада командовао престолонасљедник Александар Карађорђевић. У пробоју је погинуло 1.207 и рањено 5.212 војника, док се „више од 600 ратника заметнуо сваки траг“.

Спомен-обиљежје је најзначајније остварење београдског архитекте Момира Коруновића и био је најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана. Споменик је био висок 48,5 метара, на врху је горио вјечни пламен из кандила, чија се свјетлост могла видјети са удаљености од 50 километара.

Импозантна грађевина изграђена на брду Зебрњак, највишој тачки кумановског бојишта, имала је спољашње и унутрашње степениште којим се стизало до капелице под самим врхом, одакле се пружао величанствен поглед на све четири стране свијета.

У приземљу споменика изнад костурнице налазио се простор, подијељен у девет одаја, у коме је била смјештена музеолошка поставка. И данас посјетиоци могу на изложебним фотографијама видјети како је изгледао бивак (логор) српске војске, пољска болница, артиљеријско оруђе на положају и друго.

Према писању ондашње штампе, за израду фреске у капели, Коло орпских сестара нз Београда ставило је Одбору за подизање споменика на расположење износ од 30.000 динара. Данас се фрескопис у капели прилично руиниран, али је највјероватније да зид изнад палионице свијећа краси Покров Пресвете Богородице.

У капели спомен костурнице, посјетиоци остављају иконе, па је тако и репортер Спутњика оставила икону Богородице тројеручице, освештану у Храму Светог Саве на Врачару.

Поглед на Кумановску котлину са брда Зебрњак.

Стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе - Београд 1985. године реализовали су пројекат заштите објекта на Зебрњаку у затеченом стању.

Министарство рада и социјалне политике и Амбасада Републике Србије у Сјеверној Македонији предузели су почетне кораке у заштити овог изузетног споменика културе тиме што су обезбиједиле сталног чувара.

Иако оскрнављен, споменик на Зебрњаку и даље чува успомену на храбре српске ратнике и подсјећа садашње генерације на јунаштво ратника у гуњу, шајкачи и опанцима.

"Поштујте храбре што смрвише силу и чувајте им станиште вјечито"