Историја, ма ко буде писао, о њима највјероватније, неће рећи ни слова, они или њихове породице никада неће добити споменице ни добре ратне пензије, три четвртине становника садашњег Српског Сарајева за већину њих није ни чуло, а они су „кривци“ што су Срби сачували свој дио Сарајева, што је у Сарајеву остало блокирано и ненаоружано бар 50.000 потенцијалних војника „Армије БиХ“, и што је хиљаде сарајевских несрећника имало гдје побјећи… Ово је прича о њима, написана у трећем лицу. У првом лицу неки неће а неки више не могу да испричају.

Саву Анђића је писац овог фељтона први пут срео у прољеће `73. Њихови разреди су играли фудбал на обали Жељезнице, а посљедњи пут 13. маја 92 у једном илиџанском кафићу. У тих десет година стало је толико тога да ће неки писац од каријере да завиди што тих година није био ту. Но, пођимо редом. 

Сава Анђић  је рођен 1963. године у Трнову, 30 километара од Сарајева. Веома млад доселио се на Илиџу, у Соколовић Колонију и веома млад остао без оца. Од троје дјеце он је као најмлађи био посебно везан за оца па је очева смрт оставила највише трага на тананој дјечијој души.

Повукао се у неки свој свијет. Кућа, школа, молитва.

Оне ријетке људе којима се повјеравао Сава је често знао да изненади својим познавањем вјерских обреда и молитви. Чак и муслиманских. А у школи за примјер.

У другом разреду сарајевске Дрвне техничке школе бирају га у Савјет школе као представника ученика. Али, онда као да нека невидљива рука, преко ноћи, окреће нови лист. Улица га узима под своје. Гдје се год дешава нешто ван законских норми, Сава је ту а командирима милиције највеће је задовољство да баш њега хапсе јер Савин брат је угледни милиционер.

Једном је Сава претјерао и заглавио двије године КПД Зеница. Како је било тамо, он по свом старом обичају ником није причао, а чим се отуда вратио нови рат је на овим просторима већ куцао на врата.

Хрвати су већ правили своју државу и армију и мјеркали Српску крајину. Предсједник општине Бенковац осјети шта се спрема, а ЈНА још игра братсво – јединство, и зове свог пријатеља Тинтора из Сарајева, може ли како помоћи. Овај заједно са Савом и Нелетом одлази у Љиг и тамо преко својих приватних веза обезбјеђује један сандук муниције 7,62мм. Са 1.260 метака и са тим сандуком испод задњег сједишта „Голфа“ њих тројица пролазе кроз читаву тадашњу Босну и Херцеговину. Пролазе и Дувно и Бугојно, усташка мјеста и за вријеме покојног Тита.

Та муниција је, послије су догађаји показали, била од добре користи храбрим Личанима. Након пар дана кад хрватски муповци нападају Борово Село, Сава сам, на своју руку, одлази тамо да помогне српском народу и враћа се након неколико седмица... Крајем љета опет, овај пут са Нелетом, одлази у Борово, на Црепуље, код Васе Бошковића комаданта одбране тог најжешћег дијела фронта. Њихова група се смјетила у напуштеној кући усташе Нејзера, гдје се првих седам дана ништа не дешава. 

– Ја мислим ти ме довео на ратиште гунђа Неле а оно данима се само сунчамо. Шта ћу сутра причати у Вогошћи?! 

– Снаћи ћеш се ти већ!

Тад једна усташка граната паде близу куће. Сава скочи: 

- Брзо сви у подрум!

- Изгледа ја сам храбрији од тебе добаци Неле, али ипак сиђе у подрум.

Кад се гранатирање заврши, касније ће сазнати да је гранате наводио Нејзер, момци изиђоше. На фотељи гдје је Неле сједио била је рупа од гелера величине фудбалске лопте.

- Упамти, Неле, на гранату је само будала храбра. 

- Извини, дугујем ти живот!

Након неколико дана кренуше у пробој усташких линија одбране. Сава предводи седам људи чији је задатак да као врх клина пребију усташке линије код кафане „Слон“, а онда ће ЈНА да рашири мјесто пробоја и усташе разбије и тјера их до Загреба, и даље. Савина група извршава задатак, али ЈНА нешто брљави тако да усташе у кафани опкољавају групу и пријете потпуном ликвидацијом.

Већ су на 30 метара. Нема се времена да се допуне оквири на аутоматима, ручне бомбе већ добро користе својој намјени али усташе не одустају. Тад Неле извади пиштољ „Магнум 44“ и поче да пуца. То оружје у затвореној просторији има веома јаку детонацију тако да се усташе мало збунише и сви из Савине групе срећно се извукоше. Боље речено, побјегоше.

Кад ЈНА и други пут слично издаде Сава се врати кући. На Илиџу, у Соколовић колонију. Али то више није то. Од малог радничког насеља насељеног већином Србима, Соколовић Колонија је израсла у неколико насеља изграђено муслиманским парама и насељено муслиманима из Санџака. Чак је Алија Изетбеговић поставио камен темељац за нову џамију. 

Горан Шеховац Ћена каже: 

- Видио сам Алију кад поставља камен!

- Како си га видио, кад си ти у Војковићима, а он у Колонији? 

- Кроз снајпер!

Сава се због провокација није могао вратити у Соколовић Колонију, али дани су се тог прољећа мијењали вртоглавом брзином. Кад су се Срби и муслимани почели утркивати ко ће прије заузети коју Станицу милиције Сава упада у Станицу милиције на Илиџи и проглашава је српском. Облачи униформу коју је донио из Борова, са четничким обиљежјима, а то тад смета неким политичарима. Као Илиџа је српска, а није српска. Као могу муслимани и Хрвати ту живјети а Срби ће само држати власт.

Немају они Савино искуство. Зато Сава одлази на аеродром „Бутмир“ који већ држе питомци из Рајловца и којима је због сталних муслиманских провокација и напада из Добриње сваки човјек добро дошао.

На аеродрому Саву затиче први напад на Илиџу и он се сутрадан враћа. Сад је све онако што је он говорио, нема више братства- јединства, сад носи какву хоћеш ознаку само се бори. Сава преузима јединицу код хотела „Терма“ према насељима Бутмир и Соколовић колонија, организује људе и обучава их.

Тих дана на Илиџу стиже једна елитна јединица. Они уводе жестоку дисципину и војничку диктатуру тако да се већина Срба тих дана више плаши њих него муслимана.

Ујутро 14. маја 1992. године муслимани и Хрвати по други пут нападају на Илиџу. И овај пут, напад је скоро најжешћи из Соколовић Колоније, али су Срби овај пут спремни. Напад је овај пут одбијен без жртава на српској страни, али тад командир елитне јединице наређује контранапад и „чишћење“ колоније.

- Не може се чистити са неприпремљеним људима и са преко 200 метара брисаног простора.

На ово Савино упозорење командир се разгоропади, тргну пиштољ и након жестоке препирке, да се не би међусобно поубијали, Сава ућута. Контранапад крену. Сава иде први да други отприлике виде како се то треба да се ради.

На пола брисаног простора дочекан жестоком ватром командир елитне јединице схвата да је погријешио и наређује повлачење, али та је команда већ окаснила за седам илиџанских момака и за Саву Анђића и Александра Томића који су прешли брисани простор и већ ушли у прве зграде и ровове Соколовић колоније.

Када је након пар дана преко УНПРОФОР-а извршена размјена мртвих на Илиџу су довезени Аца Томић и Сава Анђић. Сава је имао рупу од метка у устима и на потиљку. Да ли је извршио самоубиство да га живог не ухвате, или га је заробљеног убио неки пријатељ из дјетињства?! Никог није било да одговор зна.

Аутор: Жељко Пржуљ