Чему би уопште живот требало да води? Kад већ хоћеш да чујеш шта мислим о томе, рећи ћу ти: само без аплауза, молим!

Нећу да утуцам овај свој животић у неком непрестаном чекању. Шта радиш цијелог боговетног дана, само нешто чекаш? Плату, вечеру, прољеће, љетовање, зиму, да проври ручак, да се угрије пећ, матуру, па факултет, па мужа, па дјецу, па унуке, па кишу, па сунце, па да престане вјетар, па да отплатиш кредит, па да ти се очисте досадни гости из куће, па да почне представа, да почне нека телевизијска масажа – и шта си радио? Ништа! Непрестано си неког ђавола чекао и он је стварно стигао једног дана, тај ђаво, мислим, али sorry, било је већ касно.

Хоћу да ми се све дешава одмах. Ево сада! Хоћу да ћутим и слушам музику која ми се допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако – да осјећам руке, ноге, зубе, непце, косу; једном рјечју оћу да баш сад живим, ако си разумио шта оћу да кажем?

"Дневник једне Ане"