Јосип Броз Тито 1972. године се спремао за прославу 80. рођендан, а са њим се за славље 25. маја спремала читава Југославија.

Телевизија Београд је те године покренула свој Други програм и то у боји.

Ипак, први потврђени случај великих богиња, за које се у Југославији вјеровало да су искорењене, запријетио је да поквари многе планове, како Титу, тако и Југословенима, пише српски BBC.

– Тито није имао потребу да се бори за гласове – ниједном се није појавио на телевизији током епидемије.

– То је господски оставио другима, а свакако се није понижавао да носи вакцине по Новом Пазару или којекуда – присећа се епидемиолог Зоран Радовановић, један од оних који се борио са највећом југословенском епидемијом.

До 19. маја 1972. године, када је из болнице изашао посљедњи опорављени пацијент, трајала је епидемија вариоле вере. Шест дана касније, на стадиону Југословенске народне армије – данашњи стадион Фудбалског клуба Партизан – одржано је традиционално обележавање Дана младости.

Медијска слика епидемије

Јакша Шћекић уписао је 1971. године Правни факултет и у прољеће наредне године све је дјеловало спремно за други семестар прве академске године.

Његов отац Јован био је један од најцјењенијих новинара тадашње Телевизије Београд.

– Тада је са емитовањем почео Други програм Телевизије Београд, а мој отац је радио информативну емисију 24 часа. То је била једина информативна емисија на том каналу, а све је емитовано у боји – присјећа се Шћекић, касније и сам новинар.

Шћекић каже да је епидемија постала централна тема емисије његовог оца.

– Сваке вечери, он је имао ванредне емисије које су трајале пола сата – сат. Као гости су долазили министри, љекари – тачно се знало ко долази, држава је то одређивала и нико од њих није могао да одбије да гостује.

Према подацима Радио-телевизије Србије, насљеднице некадашње Телевизије Београд, прва информација о појави вариоле објављена је у централном Дневнику чак седам дана након што је случај потврђен.

РТС наводи да је јавност потом све до 15. априла свакодневно обавештавана о ширењу богиња, када су информације сведене на спорадичне.

Подаци Телевизије Београд говоре да је у емисији „24 часа” новинар Јован Шћекић једини саопштио име преминулог оболелог Новопазарца, а његов син данас наводи да су људи тада имали потпуно другачији однос према ономе што држава саопшти.

– Немојте очекивати да је у медијима 1972. године било власти и неке опозиције – преносило се оно што је држава, односно Комунистичка партија говорила. Самим тим, лакше се спроводило оно што је држава намјеравала.

Епидемиолог Радовановић каже да је информисање било усмјерено на оно што је и љекарима било кључно.

– Информације су биле дозиране и више усмјерене на процес вакцинације – гдје и када стижу вакцине, гдје се налазе вакцинални пунктови. Биле су то информације које су смиривале јавност јер је основно било – вакцинисати.

Телевизија Београд је 9. априла 1972. године објавила да је милион и 700 хиљада грађана у Београду ревакцинисано против великих богиња.

Да ли је Тито вакцинисан

– Није било јавних података да ли је вакцинисан, али ја претпостављам да јесте јер је он био веома опрезан човјек. О томе су доносили одлуку и његови љекари, па сам ја скоро увјерен да је вакцинисан јер је то било у његовом интересу. Ризик је у његовом случају био мали, али постојала је могућност да неко од оних које прима буде у посљедњем дану инкубације . каже епидемиолог Зоран Радовановић.

Титове вјештине комуникације

Он је био човјек који је знао с људима, овом реченицом Јосипа Броза Тита описује Иво Голдштајн, хрватски историчар.

– Свједоци и мемоаристи наводе његову битну карактеристику, коју данашњи политичари често немају – знао је да слуша друге људе и то му је био образац понашања.

– Чак је и у позним годинама знао да кратким говором отвори састанак, а онда да дуго времена, чак и сатима, пажљиво слуша саговорнике, па чак и поставља потпитања.”

И оно што се данас често може чути – позивање политичара на „мишљење струке” приликом доношења кључних одлука – донекле се може пронаћи у Титовој биографији.

– Неке стратешке одлуке су биле његове, попут постављања стратешких циљева послијератне модернизације – индустријализација, урбанизација, електрификација, и други, али конкретни пројекти на терену били су углавном у рукама стручњака. Лимитирана демократизација и либерализација коју је иницирао почетком педесетих омогућила је стручњацима да се чују, као што је отворила и извесни простор за предузетничке иницијативе и у друштву и у науци.”

Голдштајн, аутор једне од најобимнијих савремених биографија Јосипа Броза коју потписује заједно са оцем Славком, каже да се Тито сусрео са проблемом у комуникацији са јавношћу оног тренутка када су стасавале прве генерације које се нису бориле у Другом свјетском рату.

– Телевизија је била нови медиј у Титовој комуникацији са јавношћу и искористио ју је већ 1968. године када је очинским говором смирио бунт студената, само неколико дана послије Де Гола који је то исто учинио у Француској. Али то је на неки начин била лабудова пјесма – Тито, како су године пролазиле, имао је све мање правог контакта са јавношћу због својих година, као и због ребољшевизације своје политике почетком седамдесетих 20. вијека када су се од њега дистанцирали неки интелектуални кругови, понајвише у Београду, Загребу и Љубљани, а дио народа перципирао га је као предводника елите отуђене од стварног живота – закључује Голдштајн.

Дан младости који се није могао пропустити

Како се ближила друга половина маја, а вакцинација успјешно текла широм Југославије, било је јасно да се епидемиолошка ситуација поправља.

Последњи обољели је 19. маја 1972. године отпуштен из београдске клинике, док је потврђена смрт 40 пацијената.

– Тито се уопште није појављивао у медијима да говори о епидемији, умјесто њега су то чинили ресорни министри, секретари, државно-партијски службеници. Није се појавио ни на почетку, а ни на крају – ни да прогласи крај епидемије . каже новинар Јакша Шћекић.

Непуну седмицу послије отпуста посљедњег излеченог пацијента, на стадиону ЈНА одржан је масовни скуп којим је традиционално обиљжаван Титов рођендан.

Југословенски лидер примио је штафету из руку радника из Бихаћа Бранка Мандића.

Штафета је те године кренула са Иришког вијенца код Новог Сада 15. априла, на дан који се у изворима Радио-телевизије Србије наводи баш као датум када су информације о епидемији постале ријеђе и углавном су говориле о нормализацији ситуације.

У раду Димитра Григорова о штафети младости, када се говори о 1972. години, не постоји ниједан податак који указује да су припреме и реализација преношења штафете на било који начин били угрожени епидемијом због које су били забрањени масовни скупови.

Ни сам сценарио свечаности не осврће се на савладану болест већ је у центру пажње био Титов јубиларни рођендан, а Григоров наводи да је циљ закључне свечаности био да симболизује „стваралаштво, мисли и осјећања свих младих људи у нашој земљи”.

Ипак, највећа новина те епидемијске године била је телевизијска – пренос слета је први пут реализован у боји.