Неколико пута сам чула родитеље како кажу: " Његово/њено је само да учи", "Нека ужива док може" или "Полако, има када, радиће". У нашој култури, на улажење у свијет одраслих нерјетко се гледа као на нешто што умара и исцрпљује, одузима вољу и енергију, озбиљно доводи у питање проналажење времена за себе и своје потребе.
Жељећи својој дјеци добро и најбоље родитељи их превише штите, умјесто да балансирају између заштите и пуштања дјетета у властити живот и свијет. Да би се дијете правилно развијало потребно је да се суочава са препрекама које може успјешно да савлада. Као посљедица сваког малог дјететовог успјеха настаје његова увјереност у властите способности-самопоуздање. Зато проблеми у развоју дјететовог самопоуздања настају ондакада су препреке велике или онда када их дијете уопште нема. Типичан примјер за то је она врста патолошког развоја дјетета која је означена као претјерано заштићено дијете. Такво дијете препознајемо по томе што је у односу на своје вршњаке пасивно, несамостално и претјерано везано за родитеље.
Такво дијете се развија уз стално присуство двију порука: да оно није способно и да је овај свијет веома опасно мјесто. Те поруке обликују његову представу о себи, другима и свијету тако да умјесто да израсте у активну и самосталну одраслу особу оно израста у пасивно-зависну личност. Пасивна је зато што се не усуђује да било шта уради јер се плаши да не зна, а зависна је јер се, увјерена да не може сама, посљедично и патолошки везује за неку другу особу од које очекује да ће о њој водити рачуна на исти онај начин на који су то чинили и родитељи.
Презаштићујући родитељи претјерано воле своју дјецу, али су опсједнути страхом и забринутошћу да им сачувају живот и здравље. Разлог за оволики страх јесте родитељева траума да је могао да изгуби дијете. У историји односа са дјететом често налазим да је презаштићено дијете заиста било озбиљно болесно у првих неколико година живота, некада је мајка прије рођења дјетета неколико пута неуспјешно одржавала трудноћу или су родитељи добили дијете у позним годинама и сл.
Зато драги родитељи, желим да вам кажем да је бескрајно важно и пријеко потребно да вјерујете у своју дјецу. Подстичите их и охрабрујте, стављајте им до знања да сте ту за њих, али и да их пуштате и дајете им слободу да буду оно што јесу. Будите стрпљиви у препознавању њихових интересовања, жеља, потреба, склоности и талената. Посматрајте своју дјецу, ослушкујте их и настојте да допрете до оног што они заиста јесу. И не заборавите да сте их створили како бисте им живот дали, не како бисте га за себе узели или га умјесто њих живјели.
Маријана Ћурић, психолог и ТА практичар
