Исте године када Хјум умире (1776) и Америка доноси Декларацију о независности Адам Смит објављује своје најпознатије дјело и вјероватно најпознатију књигу у историји економије – Истраживање природе и узрока богатсва народа (An Inquiry into the Nature and Causes of Wealth of Nations), познатију само као Богатсво народа.
У овој књизи Смит износи теорију апсолутних предности као прво цјеловито објашњење добити од међународне трговине, што, у очима будућих генерација, доноси Смиту епитет оца економске науке.
Наравно, стварни живот је много сложенији од роматизиране перцепције јавности, па у том тренутку Смит још увијек не уводи термин апсолутне предности нити до краја формулише своју теорију.
Заправо, слично Ајншатајну који је 1905. године у свом раду о електродинамици тијела изнио теорију релативитета, али ће тек касније својој теорију додати и формулу E=mc² која је данас општеприхваћена као најпознатија математичка формула у историји и која отјелотворује ту теорију, тако и Смит износи све елементе теорије апсолутних предности, али ће тек у потоњом радовима формализовати ову теорију и тиме стваорити прву цјеловиту теорију међународне економије (трговине).
Занимљиво је примијетити да економија као наука настаје око питања међународне трговине, а не расподјеле новостворене вриједности што постаје централно питање половином XIX вијека.
За настанак ове теорије занимљиво је видјети до које мјере је економија као наука у свом настанку била повезана са филозофијом. Адам Смит је, прије свега, био филозоф, те је читајући Платона (из књига које је позајмио из бибилотеке у којој је Хјум био библиотекар) у његовом дијелу Држава, пронашао размишљање како се богатсво персијског двора, у том тренутку незамисливо чак и у богатој Атини, заснива на специјализацији коју је омогућила величина Персијског царства.
Из тога Смит извлачи закључак како је међународна трговина пожељна, не само када је ријеч о извозу већ и кад се ради о увозу.
Разлог за то треба тражити у повезаности двије појаве: трговине и специјализације. Као што смо показали, меркантилизам је полазио од премисе да се земља богати када извози производе и за то добија злато, сребро и друге племените метале (тј. страну валуту коју претвара у злато, сребро и доноси их у земљу) док истовремено ништа не увози (да не би дошло до одлива злата, сребра итд).
Таква међународна трговина је ограничена тежњама сваке земље да постану само извозници, али не и увозници.
Адам Смит је пак направио паралелу између начина на који трговинска размјена између појединаца доводи до њихове специјализације што у коначници доводи до веће производње и потрошње свих појединаца укључених у такву размјену, са трговинском размјеном између земаља.
Узмимо примјер у којем имате искусног ковача који је уједно и лош земљорадника и искусног земљорадника који је лош ковач. Специјализација сваког од њих у ономе у чему су добри води до тога да ковач не губи драгоцијено вријеме обрађујући земљу већ је у стању да се посвети ономе што ради најбоље (најпродуктивније) тј. да направи више ашова.
У исто вријеме ће земљорадник засадити веће обрадиве површине него када би морао да губио вријеме како би направио ашов за шта би му требало више времена него ковачу са врло упитним квалитетом коначног производа.
Овако, обојица могу да дају свој максимум у ономе у чему су добри, па да онда кроз размјену дођу до веће количине оног у чему нису тако добри него да га производе сами. Укратко трговина кроз специјализацију повећава и произвдњу и потрошњу.
У другом кораку овог размишљања Смит је просто закључке изведене на нивоу размјене појединаца пренио на ниво држава. За сваку државу је најбоље да се специјализује у производњи онога у чему је најбоља (апсолутна предност) и да онда то на међународном тржишту размјењује за оне производе у чијој производњи није тако добра.
На тај начин расте и свјетска и национална производња и потрошња тј. богатсво народа. Тај закључак је био сушта супротност од меркантилистичке теорије и праксе која је преовладавала и која је тврдила да благостање друштва зависи само од извоза, док га увоз умањује. Тиме је Смит опремио либерале тога доба снажним оружјем да крену у обрачун са меркантилистима.
Адам Смит је рођен 1720. године у граду Керколд у Шкотској. Тачан датум његовог рођења није познат, па се често умјесто њега наводи датум када је крштен тј. 16.6.1723. Смит је рођен у добростојећој породици.
Отац му је био адвокат и државни службеник, а мајка кћерка земљопосједника. Ипак, отац му умире недуго након његовог рођења, па ће Смит одрасти са мајком која ће се посветити обезбјеђивању најбољег образовања за свог сина.
Тако Смит 1729. године уписује Burgh School која је у то доба сматрана једном од најбољиш школа у Британији. Након завршетка школе уписује студије социјалне филозофије на Универзитету у Глазгову 1737. године.
Године 1740. добија стипендију са којом је отишао у Оксфорд да настави студије на Бејлиол колеџу. У оксфорду је провео наредних шест година, више времена проводећи у властитом истраживању у тамошњој библиотеци него на самим предавањима.
Године 1748. почиње са јавним предавањима на Универзитету у Единбургу, која су била врло посјећена. 1751. године постаје проефсор на Универзитету у Глазгову, а наредне године је примљен у Филозофско друштво Единбурга.
На основу својих предавања у Глазгову године 1759. Смит објављује прво од своја два велика дијела: Теорију моралних осјећања (The Theory of Moral Sentiments) која је скоро одмах постала толико популарна да су студенти из других крајева Британије почели да долазе на студије у Глазгов само како би имали прилику да уче од Смита.
Године 1762. на Универзитету у Глазгову Смит и званично добила титулу Доктора правних наука, нешто што у то доба није било неопходно како бисте били универзитетски професор.
Године 1763. Смит напушта универзитет како би постао тутор младом аристократи Хенрију Скоту са чијом породицим се сели у Европу. Иако се за посао тутора опредјелио првенствено из материјалних разлога (плата му је била два пута веће него што је примао као професор на универзитету), показаће се да је ова одлука имала значајне позитивне дугорочне реперкусије.
Наиме, током путовања Европом Смит је упознао многе знамените људе тог доба укључујући Бенџамина Френклина, Тургота (Turgot), Жан Д`Алермберт-а (Jean D`Alermbert), Андре Морелета (Andre Morellet) и што је најважније Франсоа Кенеја (Francois Quesnay-a). Кенеј је пар година раније (1758. године) објавио своје чувено дијело Економске таблице (Tabeau economique) и тиме поставио темеље школе физиократа.
Ово познанство ће остати предмет расправа све до данас, тачније неслагања око одговора на питање ко је отац економске науке. Док Британци (и већина свијета) за оца економије сматра Адама Смита, Французи вијерују да је Смит само „позајмио“ идеје које је скоро двадесет година прије њега већ изнио Кене у Таблицама. И заиста, физиократи су се, баш попут Смита борили против идеја меркантилизма, а сам Смит је чак размишљао да Богатсво народа посвети управо Кенеју од чега је одустао након смрти истога.
Чак и чувени мото који данас приписујемо економским класичарима Laissez faire et laissez passer, le monde va de lui même! је заправо био оргинално мото физиократа.
Смитово путовање Европом се изненада завршило 1766. Године након смрт млађег брата Хенрија Скота. Смит се након тога враћа у свој родни Киркалди и наредних десет година ће посветити углавном раду на свом главном дијелу Богатству народа.
Богатство народа је доживјело велики успјех код читалаца. Прво издање је распородато у првих шест мјесеци (што је у то доба, за једну филозофску књигу био велику успјех), а Смитова репутација је додатно ојачала.
Заправо, сматра се да је Смит након објављивања богатсва народа постао најпознатији филозоф-економиста свога доба, мада ће проћи још пар деценијан прије него што Британија почне да мијења своју званичну политику у складу са Смитовим препорукама.
Заправо у задњем периоду Смитовог живота он ће примити бројна признања (1773. ће постати члан Краљевеске академије наука у Лондону, 1778. ће постати један од оснивача Краљевске академије наука у Единбургу, од 1787. ће постати почасни Ректор Универзитета у Глазгову).
Ипак, на самртничкој постељи ће открити да умире разочаран што није постигао више. Заправо задатак да изврши пуну афирмацију, даљи развој и примјену Смитових идеја пашће на леђа следећег великог британског економисте Дејвида Рикарда.
Смит ће остати упамћен и као ријетко скроман ио поштен човјек. Када је године 1763. Прекинуо академску каријеру понудио је сви својим студентима да им плати како би им надокнадио штету (што су они одбили), док је на самртничкој постељи замолио два своја друга (физичара и хемичара Joseph Black и геолога James Hutton-a) да прочитају његове необјављене радове и да спале оно што сматрају да није достојно објављивања. (НАСТАВИЋЕ СЕ).
