Иако неформална, пракса везивања Абориџина у ланце, била је уобичајена. Иако прописи о њиховом коришћењу на тај начин нису постојали, ланци за врат су се још увијек користили на Абориџинима у Западној Аустралији 1958. године, послије чега је ова врста казне коначно укинута.

Током претходних деценија, како кажу свједоци из Холс Крика, затвореници - Абориџини везивани су ланцима за веранду полицијске станице.

Због чега?

Постојала је уобичајена, иако углавном неформална пракса, да полиција на коњима хвата и затвара Абориџине, укључујући жене и дјецу, и склања их са поља на којима су живјели.

Њихово присуство је наводно, угрожавало експанзију сточарске индустрије. Од 1880. до 1940, стотине Абориџина су били везивани ланцима због наводне крађе стоке.

Фото: The Australian Holocaust Facebook

Тако везани су у колонама одлазили са своје земље. Неки су ходали и до 400 километара. Прстен који им је стављан око врата тежио је 2,4 килограма.

Они испред полицијских станица, понекада би били везани и за карику причвршћену за земљу.

Ланци за врат су обично били причвршћени катанцима. Али прије 1905. године, затвореници из Виндема су имали ланце за врат причвршћене гвозденим карикама које је било тешко уклонити.

Окови су куповани од приватних произвођача из Перта, а отварали су се само, како пише у евиденцијама полиције, "чекићем и длијетом док је глава затвореника била на ковачком наковњу".

Процес је могао да траје и 10 минута.

Разлог за употребу ланаца за врат био је једноставан: финансијска уштеда. Било је веома мало полиције у огромним областима Западне Аустралије – највеће полицијске јурисдикције на свијету – а постојећи затвори били су руинирани и пропали, па су затвореници често и лако бјежали.

Полиција је због тога подржала употребу ланаца, као и утицајни сточари како би Абориџине склонили са својих поља за испашу стоке.

Мјештани Кимберлија жалили су се да људи из града Перта удаљеног 3.500 километара немају појма шта се код њих дешава.

Међутим, од стране власти везивање око врата се сматрало "најефикаснијим и хуманим" начином спутавања затвореника јер им је "руке остављало слободним". 

Међутим, 1905. године, извјештај др Волтера Рота из краљевске комисија о стању домородаца изложила је Западну Аустралију критикама широм свијета због лошег третмана Абориџина.

Фото: Chris Owen/Darkest West Australia

Полицијски прописи дозвољавали су ланце око глежњева док је затвореник у затвору, али прописи везани за везивање око врата нису постојали. То је била, како је рекао је Роту један владин свједок, "незванично прихваћена пракса у посљедњих 30 година".

Након Ротовог извјештаја, окови за врат су забрањени. Међутим, када је гнијев јавности утихнуо, превладала је практичност и они су - само годину дана касније, 1906., враћени у употребу.

Али нису само Абориџини били везивани око врата.

Током 1880-их, мушкарци и жене из околине града Брума такође су били поробљени, оковани и приморавани да роне за бисерним шкољкама.

Током 1930-их и људи из околине Виндама за које се сумњало да болују од лепре били су везани ланцима и приморани да пјешаче 500 километара како би били затворени у Бунгаруну.

У мају 1953. у станици Мола Була, владиној станици у оквиру које се налазила и школа за абориџинску дјецу, једанаестогодишњи дјечак је извијестио да је учитељ Роберт Џонсон рекао дјеци да су се "превише играли" па им је ставио окове око врата.

Дјеца су са ланцима око врата сатима стајала, све док се један од очева није појавио и захтијевао да се ланци уклоне.

Један свједок је открио да то није био изолован случај: са оковима је видио још три дјечака, једног деветогодишњег, а друга два од само шест година. Учитељ Џонсон је потом смијењен.

Намјера ове казне била је јасна: ако се понашаш лоше и ти ћеш, као и твоји родитељи, баке и деке, завршити у ланцима.

Окови за врат су укинути крајем 1958. након националне и међународне осуде, посебно од стране свештенства и синдиката, и појаве полицијских комбија.