“Бандиткиња, објешена у Босанској Крупи, показала невиђен инат.” Овим је ријечима на данашњи дан 1943. године у званичном извјештају о егзекуцији описано вјешање заробљене 17-огодишње дјевојчице.

Пре него што су јој натакли омчу на врат, узвикнула је пркосно:

– Живјела Комунистичка партија и партизани! Бори се, народе, за своју слободу, не дај се зликовцима у руке! Мене нека убију, имаће ко да ме освети!

Тако је завршио живот најмлађе народне хериони Југославије – Лепе Радић, ученице из села Вистрица код Градишке.

Када је почео Други свјетски рат имала је само 15 година, али се придружила покрету отпора. Као и још 5 чланова њене породице, и Лепа је отишла у партизане и ступила у Други крајишки партизански одред под командом чувеноог доктора Младена Стојановића. Била је болничарка, борила се на првој линији фронта, органозовала бројне акције на Козари и Грмечу.

Када је у јануару 1943. почела четврта офанзива, организовала је евакуацију избјеглица и рањењика. Фашисти су 8. фебруара опколили збијег, а Лепа је бранила народ дословно до посљедњег метка. Кад је испуцала сву муницију, заробили су је, а она је поручила: “Убијте ме, али поштедите овај народ. Народ није крив.”

Како су забиљежили хроничари, три дана су је мучили да ода имена својих сабораца, али се дјевојчица са Козаре није сломила.

– Они ће вам сами рећи своја имена, када дођу да ме освете – поручила је млада партизанка.

Објесили су је у Босанској Крупи и све фотографисали.

Фотографије овог смакнућа нађене су 1945. у торби једног њемачког војника, погинулог у Загребу.

Послије рата изложене су у Музеју револуције у Мостару. Тамо је те фотографије видио, и на њима препознао Лепу Радић, њен рођак, који је такође био у партизанима.

Лепа Радић је 1951. проглашена Народним херојем Југославије.