Мој брат Јово Витковић имао је асфалта на тенама и прочитаних књига више од свих запослених у културним центрима у Источном Сарајеву заједно. Осамдесетих година прошлог вијека он је био учитељ скијања, имао кафић на Бјелашници, играо тенис и љетовао у Грчкој.

То је повукао на оца. Својевремено и Миленко је био мангуп.

Јово је волио једну плавушицу из Рељева.

Почетак рата у Неџарићима затекао га је у Њемачкој. Скупљао је папирологију да у Минхену отвори пицерију.

Миленко је био у Либији. С комшијом из родног села Екремом градио је Триполи.

Забринут за сестру и мајку, Јово је сваки дан звао Неџариће и плавушицу у Рељеву. Оне су му одговарале да то није ништа, "проћи ће брзо ко барикаде", "милиција ће их све похапсити". Исто тако из Неџарића су одговарале и у Либију.

Екрем је престао да пије кафу с Миленком, а од прије неколико дана и да га зове "комшија Мићо".

А онда су све три престале да се јављају. Узалуд су телефони звонили у Рељеву и у Неџарићима. Ни Миленко у Либији није му знао одговорити шта се догађа у Сарајеву. Трећи дан тишине Јово је спаковао ствари и напустио Минхен. Оцу се није ни јавио. Знао је да његов пасош и зарађене плате управник градилишта Јунуз Годињак држи закључане у сефу. Као и свим радницима.

Тек у Неџарићима сазнао је да су у једном конвоју мајка и сестра отишле за Србију. О плавушици из Рељева ништа није знао. Али, барем се једне бриге ријешио. Сад је могао с миром да задужи пушку. Попут своја оба дједа. Један је одлежао седам, а други дванаест година робије због припадности Југословенској краљевској војсци. Али, у команди Неџарићког батаљона затекао је свађу. Радивоје Грковић и Обрад Попадић су подијелили војску ко има право да буде командант. Војвода! К мој оба! Радивоје је показивао наредбу генерала Шипчића, а Обрад Кризног штаба СДС-а. За Јова Витковића нису имали времена. И тако три дана. Срећа па је било некакво јадно примирје. Од рођака из "специјалне" полиције Јово је добио "тетејца", да има ако муслимани продру у Неџариће, и информацију да је плавушица из Рељева избјегла на Пале. Одлучио је да је види. Док се чека финале између Грковића и Попадића. Баш је волио ту плавушицу из Рељева.

А и била је лијепа..

ЈНА капетан Лубурић није дозволио Јову да уђе у аеродромску зграду и преко писте пређе у Лукавицу и даље на Пале. ЈНА је то! Војска је то, брале! Хе! Обрад Попадић је као за сатисфакцију именован за Начелника штаба бригаде и Јову се журило да се до мрака врати с Пала, на рапорт Грковићу и Хонду Сладоју. Зато је окренуо друмом поред аеродрома. Хиљаду и двјесто метара. Прва, друга, гас, трећа, четврта, гас, пред самом српском барикадом на Добрињи 1, снајперски метак испаљен с Добриње 2 погодио га је у потиљак.

На градилишту у Либији управник Јунуз Годињак позвао је у канцеларију Миленка Витковића. Није га понудио да сједне. Онако заваљен у столицу, мљацкајући жвакаћу гуму управник је рекао:

- Мићо, у Сарајву ти погино син.

Као да му се нож забио у желудац, Миленко се мало пресавио и очајно покушао да нађе спас од ружне вијести.

- Мој син је у Њемачкој. У Минхену.

- Био! Био Миленко. Вратио се. Да ко бирвактиле његови ђедови коље муслимане, али шућур Алаху наше газије су му дохакале.

Знао је Миленко да га то Јунуз не лаже. Отац је то осјећао.

- Могу ли Јунузе да идем кући?

- Мореш...Даћу ти пасош и карту до Београда под условом да ми оставиш своје плате.

- Све? Деветнест плата?

- Све. За одбрану Босне.

- Оставићу.

- Потпиши. - Јунуз је већ имао припремљену хартију. На њој је писало његово име. Босна се није помињала - Да сутра не кажеш да смо ти украли.

Држећи се лијевом руком за стомак Миленко је потписао. Јунуз из фиоке извади већ спремне пасош и авионску карту.

- Иди у бараку, узми пртљаг, мој возач Екрем одвуће те на аеродром. Нека те тамо док не дође авион за Београд.

Миленко Витковић је пребирао по ормару шта да понесе у Београд. За деветнаест мјесеци У Триполију накуповао је поклона ужој и широј фамилији. Сад му се ништа није носило. Није му се живјело. У малу торбу спаковао је веш и личну хигијену и за кћерку панталоне од антилопине коже. Исту такву јакну коју је купио сину Миленко је обукао. Да му је не одузму на аеродрому. Да у њој сахрани Јова. Испред бараке трубио је нервозни Екрем. Миленко се поново умио и почешљао, да га Екрем не види неуредног, да не ликује, и изашао из бараке.

- Хоћемо ли, Екреме!?

Возач управника градилишта је пушио наслоњен на ауто.

- Ђе?

- Па на аеродром.

- Може ако ћеш ми дати ту јакну.

Екрем није помињао одбрану Босне.

- Јунуз је рекао.

- Јебо те он, а ти њега! Јакну или иди пјешке.

Миленко скину јакну.

На београдском аеродрому цариници су му одузели панталоне од антилопине коже. Закаснио је сину на сахрану.

Мој брат Јово Витковић никад није добио статус погинулог борца. Радивоје Грковић и Обрад Попадић нису га евидентирали у Неџарићима. Нису имали времена. Сердари! К. мој обојица!

Плавушица из Рељева тек годуну касније сазнала је да је Јово долазио у Неџариће.

Пише: Жељко Пржуљ