„Чекај ме и ја ћу сигурно доћи...“ – испјевао је у освит Другог свјетског рата совјетски књижевни великан Константин Симонов. Двадесетак година касније, за његовим стиховима су исписани и редови приповијетке „Јелена, жена које нема“. И ако су имали нечег заједничког, велики Иво Андрић и Константин Симонов дијелили су тренутке тихог ишчекивања.

За Андрића се, додуше, чекање растегло на 30 дугих година. Уз њих је ишла и неизвјесност, јер ипак није могао знати да ли је вриједно чекања. Његова „Јелена“ је већ била нечија супруга, а волио ју је онако како је и ишчекивао – потајно и тихо, повјеравајући на концу своје приповијести највећу од свих стрепњи:

„Само да не престанем да је чекам“...

Било је у Андрићевом ишчекивању и борбе са самим собом. „Јелена“ бјеше жена коју није могао да заборави, а гајио је, сем тога, и поштовање према њеном супругу. Ипак то бјеше његов колега по дипломатској дужности с којим је годинама дијелио и пријатељску везу. А није приличило некоме Андрићевог кова, чак и зарад велике љубави, да тек тако погази властите господске манире.

Стога је ишчекивање било једино што му је остало. Гајио је све вријеме, досљедно и тихо, бескрајну наклоност према својој вољеној „Јелени“.

Милица, жена које (још увијек) нема

Са годинама које је захватио рат и Андрић се најзад нашао у близини жене за којом је чезнуо. На хартији јој је дао име Јелена, али дама коју је волио из прикрајка у стварности се звала Милица. Ако је постојала у пишчевом животу судбинска љубав, показало се да је на Милицу вредјело чекати.

У међувремену су и њу донекле засјенили Андрићеви лик и дјело – додуше, само по ономе што се у јавности (није) знало. Како је и рат већ био на помолу, тако су фра Иви повјерени дипломатски задаци ван Србије. Као амбасадор је из Београда отишао у Берлин, а са њим је сличну дужност дијелио Ненад Јовановић – југословенски новинар, дипломата и преводилац, у то вријеме секретар Централног пресбироа.

Јовановић је те 1939. постављен за аташеа за штампу. Са њим је у Берлину живјела и Милица Бабић, али Милица, жена коју Андрић није имао, била је више од деценије у браку са његовим пријатељем. Иви је, пак, необично годило пријатељство са Јовановићем, а тако је осјећао и поводом његове супруге Милице.

То је макар било оно што се дало примјетити споља. Колико год да је волио бити у друштву аташеа Јовановића, расла је и Андрићева наклоност према Милици – бар до тренутка када је граница између пријатељства и љубави лагано почела да блиједи.

Под велом тајни и ризика

Сукладно својим манирима, Иво Андрић себи никада не би допустио да и дословце пређе границе. Чинио је то само на хартији, биљежећи цртице о недозвољеној љубави:

„Често ми се чини да сам гори и слабији од последњег међу људима“...

У реалности, Андрић се владао у потпуности супротно томе. Уздржан и на учтивој дистанци – што у овом љубавном троуглу није било лако – допустио је себи тек толико да му необично годи Миличино друштво.

Уз све то, није ово писцу био први пут да се уплиће у забрањене, па и проблематичне релације са женама. Тајна веза са супругом Густава Крклеца, иначе Андрићевог кума, својевремено је већ могла поприлично да га кошта угледа. Када је Крклец сазнао да му Андрић „ради иза леђа“, те да је у релацији с његовом супругом и дословце погазио границе, појавио се у Андрићевој канцеларији и без пардона ударио шаком о сто.

Крклец је захтијевао одговоре, али га је дочекало несвакидашње објашњење. „Густи, знаш, то је овако било. Ромињала је нека кишица, па тако, онда се и то десило“. Одмјерено и дипломатски, баш као што би захтијевала и његова амбасадорска позиција, Иво Андрић је у својим ријечима задржао уљудност и дистанцу.

То је, с друге стране, био разлог више да задржи дистанцу у присуству Милице Бабић.

Да ли је икада постојала и „права“ Јелена?

Наклоност која га према Јовановићевој супрузи није лако пуштала, чинила је Андрићев живот тих година све само не мирним. Док је Други свјетски рат бјеснио споља, фра Иво је водио своје унутрашње битке. Имао је све могуће разлоге да за свагда дигне руке. Волио је удату жену, поштовао је и свога пријатеља Ненада Јовановића, али је упркос томе истрајавао у ишчекивању.

Ратне године су откриле и да су у Андрићевом животу постојале само двије велике љубави: писање и Милица Бабић. Међусобно су се и преплитале, јер Милица је истовремено била велика пишчева инспирација. Није, додуше, била једина: имао је фра Иво већ обичај да пише о својим љубавима, иако ниједној од њих није допустио да остане у његовом животу.

Отуда се о Андрићевом приватном животу готово ништа није знало. Међу ријетким изузецима, осим супруге Густава Крклеца, нашла се и дама по имену Јелена – а која се и у стварности тако звала. Јелену Ижиковску, младу Пољакињу, Андрић је срео у Кракову, гдје је на недуга три мјесеца провео дио студентских дана.

Међутим, тешко да је ова кратка романса – уколико се уопште и догодила – била довољна да постане инспирација Андрићевом дјелу. Што се друге „Јелене“ тиче, оне о којој је писао, њена судбина је постојала само у пишчевој машти.

Међу маштом и мед сном

Тако је било све док није срео Милицу Бабић. Али, жена коју је Андрић заволио у освит рата, већ је имала на хартији свој измаштан облик. Још су и ранији Андрићеви стихови говорили о идеализованој љубави, оној која ће доћи „једног дана“ и о којој је могао само да сања.

То је била љубав какву је прижељкивао – истовјетна сунчевој свјетлости, која ће у његов живот ушетати „од априла до почетка новембра“. У осталим мјесецима би се та љубав стишавала у пишчевој сјенци, али вријеме које је са њом дијелио било је дуже од стварног. Остајала би уз њега и када је од ње био раздвојен, имајући обичај да често путује сам.

Штавише, Андрић је у својој уобразиљи путовао управо да би ту љубав пронашао. Тако би се, маштао је, можда и раније срели, а могли су се пронаћи било кад и било гдје. То бјеше сасвим довољно да и Андрићу усади бескрајно стрпљење. Прихватио је године ишчекивања, а оне му заузврат нису дозвољавале да одустане. Тек је неколико ријечи могло одати његову вјешто скривану сумњу – „Само да не престанем да је чекам“...

Ишчекивање дуже од дуго сневаног сусрета

Док је на хартији кројио љубав коју ће пронаћи једнога дана пронаћи, Иво Андрић као да је предвиђао измаштани сусрет. Упознавши Милицу Бабић, препознао је у њој своју „Јелену“. Пред њим је стајала жена благих очију и осмијеха, плаве косе и допадљивог духа. Али, жена коју је Андрић сакрио иза другог имена и сама је имала мјесто у историји.

Милица Бабић, пионирка позоришног костима

Родом из Босанског Шамца и рођена 1909. године, Милица је од малена привлачила пажњу талентом. Дјевојчицу која је вољела да црта, отац Стеван – а иначе богати трговац – упутио је након гимназије на школовање у Беч.

Милица је провела пет година у Школи примјењене умјетности Аустријског музеја за умјетност и индустрију. Као свој позив је одабрала креирање модних и позоришних костима, а 1931. године се враћа у Београд и постаје костимограф у Народном позоришту.

Као што њеном оцу није промакао Миличин таленат, тако су плавокосу умјетницу запазиле и колеге са и иза сцене. Отвориле су јој се сарадње са позоришним сликарима, а преданост ју је довела на мјесто првог предавача на предмету Историја костима и перике.

Већ идуће године Милица постаје супруга дипломате и новинара Ненада Јовановића. У међувремену се уписала у историју и као прва школована костимографкиња у Србији. Била је ријеткост наићи на позоришни плакат на коме није стајало њено име, јер су Миличине костиме носили и глумци позоришта у Новом Саду, Нишу, Шапцу, Сарајеву, Загребу, Љубљани, Бањалуци, Скопљу и Дубровнику.

У београдском позоришту је, пак, провела три деценије. Костиме је кројила са бескрајно много пажње, а глумци су их облачили за најзвучније позоришне комаде. А осим преданости и вјештине, лијепа Милица, како су имали обичај да је зову, имала је још једног кеца у рукаву.

Наиме, Други свјетски рат је у Београду и од позоришне умјетности оставио блиједу сјенку. У свеопштој немаштини више није било материјала за костиме, али је Милица, пркосећи околностима, имала разлога да се узда у своју довитљивост.

Лепа и Мандарин: састанци између редова

Као што је Андрић од маште кројио своју љубав, исто је чинила Милица са реквизитима за театар. У првој посљератној опери „Евгеније Оњегин“ глумци су се појавили у костимима сашивеним од џакова. За костиме у опери „Кнез Игор“ досјетљивој умјетници је, пак, послужила падобранска свила. Ипак, у (ратном) међувремену, Милица је 1939. године са супругом, аташеом Јовановићем, отишла пут Берлина.

Тамо је радила као модни дописник Политике, али ју је дочекао и сусрет који је Иво Андрић већ предвидио својим пером. Писац се пред Милицом владао двојако – налазећи начина да „побјегне“, био је притајен у исказивању своје наклоности. Избјегавао је непосредан сусрет и љубав према Милици изражавао тихо, поново се латећи пера и пишући јој писма. Могло је бити да ју је упознао и прије него што се са супругом преселила у Берлин, али о томе је и касније остало да се нагађа.

Писма су ипак јасно говорила да је Андрићу љубав била узвраћена. Обоје су знали да им то није допуштено: сакрили су се у писмима, једино тако допустивши да њихова љубав живи. Тако су се и ословљавали, што се и из Андрићевих писама дало читати: он је својој Милици писао „Драга Лепа“, завршавајући преписке са „Грли те нежно твој Иво Мандрарин“ – онако како је и Милица узвраћала своме Иви. А он ју је и даље чекао, не желећи да одустане од „жене које нема“.

Јавни сусрети и тајна наклоност

Други свјетски рат, иако је наредних година донио буру, одшкринуо је нова врата Миличиној и Ивовој љубави. То су била врата на првом спрату једне зграде у Призренској улици, гдје је Андрић по повратку из Берлина наставио да пише о „Јелени“.

У Београд се вратила и Милица, али је тих година живјела без супруга. Јовановићева служба у Берлину окончана је мобилизацијом и заробљеништвом, када је послат у њемачки логор Дахау. Милица и Иво се више нису крили једно пред другим. Крили су се пред осталима, иако су радознали чаршијски погледи у њима већ запазили складан пар. Милица је била пратиља на пишчевим пријемима, док је Андрић, мада је већ био члан умјетничких савјета београских глумишта, још редовније почео да их посјећује.

За то вријеме, Милица је у Народном позоришту и даље кројила костиме. У Призренској улици је Иву Мандарина посјећивала сваки дан, надахњујући га да испише причу о „Јелени“. Али, љубав је још увијек била добро скривана – када је Београд најзад ослобођен, из њемачког логора се враћа и дипломата Ненад Јовановић.

Љубав без граница и без времена

Све до смрти аташеа Јовановића, Лепа и Мандарин су наставили да се воле у тишини. И даље су размјењивали писма, а када је 1957. године преминуо Андрићев пријатељ ког је познавао више од двије деценије, ни Милици није лако падао статус удовице.

Андрићу је још теже пало да и даље скрива наклоност. Чекао ју је више од 20 година, да би септембра 1958, у престоничкој општини Стари град, Милица Бабић постала његова супруга. У 66. години живота, Андрић више није морао да крије своју „Јелену“, иако је њену љубав освојио давно, док је била Јовановићева супруга. А о „Јелени“ којој је посветио своје редове, могло се само нагађати да ли је измаштана или стварна.

Тек када је на Миличину адресу стигла посвета за причу о „жени које нема“, више није било двојбе ни око њеног правог имена. Три године касније, Милицу и Ива изненадила је још једна вијест – великан југословенске књижевности проглашен је за првог и јединог нобеловца. Десетог децембра 1961. године, Иво Андрић је господски прошетао свечаном двораном Шведске краљевске академије. Награду му је у Стокхолму уручио краљ Густав VI, а под руком га је држала његова „Јелена“ – овога пута стварна, са црном машном у коси и у хаљини краљевскоплаве боје.

Поносно је стајала уз свог Мандарина још наредних седам година. Иво је, пак, својој Лепој писао са сваког путовања, све до посљедњег дана њеног живота. А он је дошао и брже него што је Андрић провео година чекајући. Милица је патила од артритиса, лијекови су јој слабили срце, а оно ју је издало у прољеће 1968. године.

Милица Бабић Андрић преминула је у Херцег Новом гдје је одмарала са вољеним Мандарином. Једина супруга јединог југословенског нобеловца – али и прва школована костимографкиња овдашње историје – сахрањена је у Алеји заслужних грађана. Након смрти је поново постала „жена које нема“, док се Андрић наредних година све ређе хватао пера. И њега је ускоро почело да издаје здравље. Повлачио се из јавног живота и седам година након Миличине смрти преминуо, с прољећа 1975. Његова урна је, како је једино могло бити, положена крај „Јелене, жене које нема“.

Пише: Марта Леваи