Битка на Kолубари, тријумф српске војске у Првом свјетском рату и једна од највећих савезничких побједа тог доба, довела је до слома аустроугарске војске, која је 14. децембра 1914. године у бијегу напустила Београд и Србију.
Kолубарска битка, коју многи војни експерти и историчари називају ремек-дјелом војводе Живојина Мишића, вођена је крајем 1914. године на фронту дужем од 200 километара и представља најважнију битку између Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату.
Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва армија, којом је командовао генерал Живојин Мишић, извела је успјешну контраофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.
Пошто су агресорске снаге окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и цијелу сјеверозападну Србију, починивши масовне ратне злочине над цивилима, на Kолубари се, за војне експерте, догодило чудо.
Три српске армије - које су се нашле у наизглед безизлазном положају - у силовитом контраудару, током вишедневних жестоких окршаја, потпуно су разбиле непријатеља и истјерале из Србије све аустроугарске војнике, изузев 42.538 заробљених.
Током битке погинуло је више од 57.000 аустроугарских војника и официра, а Срби су заплијенили велику количину ратног материјала и оружја, укључујући два авиона, више од 140 топова, 3.500 возила са муницијом и 60.000 пушака.
На српској страни погинуло је око 22.000 бораца, а више десетина хиљада је рањено.
Изузетне заслуге за побједу имао је генерал Мишић, унапријеђен послије битке у чин војводе.
Прва армија, којом је командовао, извршила је између 29. новембра и 2. децембра одлучујући пробој на Сувобору.
Два дана уочи Kолубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Војвода Радомир Путник одлучио је да за команданта постави генерала Живојина Мишића.
Суочен са пробојем фронта и сопственом процјеном да би повлачење по наредби српске Врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем почне рано изјутра 29. новембра.
Мишић предочава своју одлуку српској Врховној команди и остаје при њој иако му је сугерисано да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као пријестоница, бити практично предат без борбе.
Упркос пријетњама Врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. Послије одмора од неколико дана, када је стигла пушчана и артиљеријска муниција, наредио је да пјешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примијете непријатеља. Kада команданти осјете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад, наредио је генерал Мишић.
Kолубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизовала, прешла у контраофанзиву и нанијела непријатељу одлучујући удар.
Тактика прегруписавања само Прве армије и концентрисаног удара на непријатеља, коју је извео Живојин Мишић изучавана је на војним школама широм свијета.
