Многе доживљаје и радости, као и муке и недаће преко својих плећа изнијела је Рогатичанка Коса Перовић из села Гривци, која је јуче загазила у други вијек, са једином жељом да се ускоро неким лијепим поводом окупи њена бројна породица.

Још доброг здравља, али и мудрих и разборитих мисли, ова старица дочекала је Глас Српске у својој кући, гдје живи са сином Маринком и уз кафу и чашицу разговора подијелила је своју животну причу.

Према незваничним подацима, са стотину навршених година могла би бити и најстарији становник ове општине, а за себе каже да иде стопама мајке Илинке, која је живјела 105 година.

Иако се добро држи, Бака Коса прича да од ње нико не тражи да се бави кућним пословима, али ни она не тражи много од своје три кћерке, два сина и њихових потомака, међу којим је 12 унучади, 21 праунуче и деветоро чукунунучади. Цјелокупну породицу, чији је бака Коса родоначелник, чини 66 чланова, а сви се труде да јој буду на услузи. За то је ипак посебно задужен син Маринко, најмлађе дијете баке Косе, који каже да је се увијек први нађе мајци при руци.

- Скувам јој кафу и заједно је попијмо уз чашицу домаће мученице ракије, као и разговор, углавном на тему шта је некад и како је било. Њу много не интересује шта ће бити сутра, осим како ће бити вријеме и хоће ли бар мало моћи изаћи на сунце и овај наш чист планински ваздух који доноси вјетар са оближњег брда Рабар - каже Маринко, који своје пензионерске дане проводи у родним Гривцима са мајком.

Бака Коса удала се за Миливоја Перовића у Гривце када је имала 20 година и то уз Други свјетски рат. Прву кћерку родила је 1944, а пето дијете, сина Маринка, шест година касније. Увјерена је каже, да ће живот скончати на његовим рукама.

- Дођу и ови други који су отишли својим путевима, али то је углавном на виђење, а Маринко ме храни и одијева, доноси ми дрва и ложи ватру. Помаже ми и да се окупам, очешљам ове моје сиједе власи - поносно прича бака Коса, коју су заобишле многе болести па тако, како она вели, и ова најмодернија, корона.

Муж јој је умро давне 1962, у 43. години живота од посљедица рањавања током Другог свјетског рата. На његовој Коси остало је да се брине о петоро ситне и нејаке дјеце, као и великом имању. То и све друго што јој је донио живот младе удовице, Коса је свјетла образа, уз своју снагу, мудрост и умијеће, јуначки изнијела. Мушкарци су јој се, присјећа се она, дивили, цијенили је и поштовали, а жене су јој неријетко завидјеле због тога што су им мужеви пребацивали: “Како може Коса, а не можеш ти”?!

А Коса је својим рукама и кућу малтерисала и све док јој дјеца нису стасала радила и друге мушке послове. Иако није имала ни разреда школе, бавила се и трговином. Обилазила је пијаце у околини, а ишла је и у трговачке туре у Италију, Турску, Румунију, Мађарску. Да би прехранила петоро дјеце, обрела се и у берби кукуруза у Војводини. Радила је и на дневницу код жена “милицајки” на Стјеницама и других који су је тражили за обављање кућних или послова на њиви или и ливади, а увијек је покушавала да од динара направи два. Чувала је и штедјела за изградњу куће, штале и осталих објеката који су били потребни сеоском домаћинству.

- Зато ми је драго што сам доживјела да и наше село путем водовода добије чисту воду за пиће и остале потребе које смо ми некад подмиривали путем чатрња, али и што је стигао асфалт. У то нисам вјеровала, а ето десило се за мог живота - каже ова времешна старица и истиче да јој је велика жеља да се једног дана, неким лијепим поводом, окупе сви чланови њене породице.