У књизи о српским стилистичарима дати су портрети стилистичара у 20. вијеку. Било је тешко одредити ко све потпада у ову скупину, будући да најзначајнији од њих нису себе ни сматрали приоритетно стилистичарима.

Рекао је то за “Глас Српске” Милош Ковачевић, лингвиста и професор српског језика и опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету на Палама, говорећи о монографији “Српски стилистичари” коју је штампала Српска књижевна задруга у својој библиотеци “Књижевна мисао”.

- Књигу чине огледи о стилистичким доприносима десет аутора који су завршили и научни и животни пут. Ријеч је о Богдану Поповићу, Александру Белићу, Јовану Вуковићу, Миливоју Павловићу, Милораду Ћорцу, Душану Јовићу, Драгиши Живковићу, Радоју Симићу, Нови Вуковићу и Новици Петковићу. Ни за једног од тих аутора, сем за Милорада Ћорца, не може се рећи да је примарно стилистичар. Сви они су познати као значајни истраживачи српске књижевности или лингвистике - додао је он.

ГЛАС: Шта нам доноси монографија “Српски стилистичари”?

Ковачевић: Књига обухвата сав историјски пут који је прешла српска стилистика, и она која је била лингвистички и она која је била књижевно усмјерена, од Богдана Поповића, као зачетника српске научне стилистике, до Новице Петковића, код кога је српска стилистика остварила најблиставије резултате. Између Поповића као зачетника и Петковића као водећег стилистичара су портрети осталих осам српских стилистичара.

ГЛАС: У чему се огледа значај овог дјела за српску културу и језик?

Ковачевић: Значајна је најприје по томе што је то прво србистичко дјело посвећено историјату и актуелном стању српске стилистике. А о српској стилистици и њеним резултатима зна се врло мало или нимало. Књига је зато значајна из културноисторијских разлога, али још више ради разумијевања актуелног стања српске књижевне и лингвистичке као интегралне стилистике, и могућности примјене њених критеријума у књижевним и лингвистичким анализама. Уз то свакако и као приручник за наставу стилистике на србистичким одсјецима и катедрама. Треба напоменути да је без језичкостилског аспекта анализа књижевног текста непотпуна, јер је књижевност вербална умјетност, а о љепоти употребе језика не може се говорити без познавања стилских законитости.

ГЛАС: Хоће ли ова књига олакшати студентима проучавање језика?

Ковачевић: У 20. вијеку стилистика је у свијету имала буран развој, међутим, та стилистичка “бура” готово да је заобишла србистику. Свјетска и србистичка стилистичка струјања у 20. вијеку више су се разилазила него што су се дотицала. Код аутора код којих су се прожимала, код Живковића и Петковића, она је доживјела процват. Разлог српском неукључењу у свјетске стилистичке токове треба тражити прије свега у научном статусу стилистике у универзитетској настави. Стилистике није било у програму филолошких студија кад су Срби имали само један (Београдски) универзитет. А нема је ни данас на већем броју српских универзитета (а њих је десетак) на којима се изучава србистика. Надам се да ће ова књига подстаћи веће интересовање не само студената него и већег броја српских филолога за област стилистике, јер су код Срба и данас стилистичари, посебно они који се баве интегралном стилистиком, врло ријетки.

ГЛАС: На који начин би, по Вашем мишљењу, требало да његујемо српски језик како би се његов положај поправио?

Ковачевић: Стилистика је надградња. То је својеврсни крем на торту. А да би се могло говорити о стилистичкој надградњи, неопходно је имати базу. А база је темељно познавање језичких законитости, без чега нема језичке културе. Данашње вријеме у коме царује језичка некултура томе је најбољи показатељ. Положај српског језика не може се поправити уколико се он не поправи у образовном систему. Одавно говорим да је срамота за онога ко је завршио било који факултет да је функционално и граматички неписмен. А код нас је то прије правило него изузетак. Жалосно је слушати каква је биједна употреба српског језика код оних који су кобајаги факултетски образовани. А може ли се неко звати образованим, ако је неписмен у матерњем језику?! Зато је посљедњи тренутак да се Министарство просвјете и Влада Републике Српске сагласе с тим да је неопходно да се на свим државним и приватним факултетима мора увести као обавезан, због елементарне и функционалне писмености, српски језик.

О српском и босанском

ГЛАС: Припремате ли нешто ново?

Ковачевић: Циљ ми је да ове године објавим књигу о социолингвистичким проблемима српскога језика, књигу која бјелодано треба да покаже како један те исти српски језик не може имати статус различитих језика код различитих народа који га употребљавају. Односно, како политичко проглашење неког идиома језиком том “језику” не прибавља лингвистички статус језика, јер за идентитет једног језика није довољно да политичари кажу да се тај језик не зове српски. То је тим потребније што је на дјелу тиха асимилација Срба и српског језика у Босанце и тзв. босански језик у БиХ. Зато је тешко разумљиво да Влада Српске још увијек на ново усвајање није доставила Народној скупштини дорађен закон о српском језику и ћирилици, који је у неким, небитним, појединостима оспорио Уставни суд Републике Српске.

Аутор: Илијана Божић